Je­dan od naj­ce­nje­ni­jih i naj­pro­da­va­ni­jih čekrka iz zlatnog do­ba legendarne francuske firme još uvek pri­vla­či pažnju ri­bo­lo­va­ca i ima mno­go obo­ža­va­la­ca, ne sa­mo me­đu ko­lek­ciona­ri­ma već i me­đu onim ri­bo­lovci­ma ko­ji vo­le da pe­ca­ju vre­mešnim ali još uvek maksi­malno pouz­da­nim pri­bo­rom

O ču­ve­nom fran­cu­skom pro­iz­vo­đa­ču pri­bo­ra za ri­bo­lov Mitchell, po­seb­no po­zna­tom po le­gen­dar­nom mo­de­lu ma­ši­ni­ce sa ozna­kom 300, pi­sa­no je ne­bro­je­no pu­ta u ri­bo­lo­vač­koj štam­pi, pa i u ovom li­stu (u bro­ju 377) – s raz­lo­gom, jer je to naj­pro­da­va­ni­ja sta­ci­o­nar­na ma­ši­ni­ca, a po mišljenju mno­gih i naj­bo­lja ika­da pro­iz­ve­de­na.

Me­đu­tim, osim »tri­stot­ke« Mitchell je imao još ne­ko­li­ko če­kr­ka ko­ji su po kva­li­te­tu bi­li bli­zu, a opet do­volj­no dru­ga­či­ji. Je­dan od njih no­sio je ozna­ku 408. Iako na pr­vi po­gled ve­o­ma li­či na svog po­pu­lar­nog ve­ćeg bra­ta, ipak je to sa­svim dru­ga­či­ja ma­ši­ni­ca, ka­ko u kon­struk­ci­o­nom smi­slu, ta­ko i po na­me­ni. Iz­gled je za­pra­vo je­di­na stvar ko­ja po­ve­zu­je ova dva mo­de­la. Sko­ro sve osta­lo je pot­pu­no dru­ga­či­je.

Mo­del ko­ji će­mo ovog pu­ta pred­sta­vi­ti iz­ra­đen je u Fran­cu­skoj, za ame­rič­ko tr­ži­šte, i ofar­ban je u pre­le­pu ma­rin­sko pla­vu bo­ju. Ka­da ga uzmu u ru­ku i pro­vr­te, znal­ci od­mah po radu me­ha­ni­zma i okre­ta­nju zup­ča­ni­ka ose­te da dr­že ti­pičan Mitchel­lov proizvod, a sve pak ide iz­u­zet­no glat­ko i mir­no.

Mitchell 408 je na­me­njen za lak i ul­tra­lak ri­bo­lov, pa je zbog to­ga i znat­no ma­nji od mo­de­la 300. Dru­ga bit­na raz­li­ka ogle­da se u me­ha­ni­zmu. Na jed­noj od fo­to­gra­fi­ja mo­že­te vi­de­ti ka­ko on iz­gle­da. Da­kle, ov­de ne­ma je­din­stve­nog si­ste­ma od osam zup­ča­ni­ka ka­kav je imao Mitchell 300, već 408 ima do­ne­kle mo­di­fi­ko­van ta­nji­ra­sti pre­nos. Po­gon­ski ta­nji­ra­sti zup­ča­nik okre­će pi­nion, dok isto­vre­me­no kli­za­čem go­nje­ni spe­ci­fič­ni sklop, sa­sta­vljen od zup­ča­ni­ka zve­zda­stog ob­li­ka, ro­ti­ra po po­seb­nom okru­glom žle­bu. Ka­da okre­će­mo ru­či­cu, pri­me­ću­je­mo da se špul­na ne di­že i ne spu­šta kon­ti­nu­i­ra­no, već u pre­ci­zno pro­ra­ču­na­tim ko­ra­ci­ma. Na mo­me­nat kao da za­sta­ne, pa on­da na­sta­vi sa kre­ta­njem. Kre­ta­nje je takvo i dok se špul­na spu­šta i dok se po­di­že, a osmi­šlje­no je ka­ko bi na­mo­ta­ji naj­lo­na (mo­no­fi­la) bi­li što rav­no­mer­ni­je ras­po­re­đe­ni, ali i da bi us­po­ri­li špul­nu. Re­zul­tat su ve­o­ma do­bro slo­že­ni na­mo­ta­ji, ma­da ipak ne ta­ko do­bro kao kod sa­vre­me­nih ma­ši­ni­ca. No za vre­me ka­da je ova ma­ši­ni­ca pro­iz­vo­đe­na, to je bi­lo ve­o­ma na­pred­no re­še­nje, ko­je je omo­gu­ća­va­lo nat­pro­seč­no do­bro sla­ga­nje... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 393-)