U prvom delu zi­me, smuđ je na ve­ći­ni te­re­na na ve­li­kim re­ka­ma ra­dio pri­lič­no sla­bo. Je­di­no se u kon­ti­nu­ite­tu mo­gao dobro pe­ca­ti na Du­na­vu kod Apa­ti­na i Bez­da­na. Ali, ni tu ga ni­su svi hva­ta­li jedna­ko uspešno i na sve mamce. Va­ra­li­ča­ri su naj­bo­lje pro­la­zi­li na dub­ljim me­sti­ma sa izraženim re­lje­fom, na spo­ro vo­­đe­ne dži­go­ve

Za raz­li­ku od ve­ći­ne osta­lih ri­bo­lo­va­ca, za­lju­blje­ni­ci u lov smu­đa ve­štač­kim mam­ci­ma na zi­mu uglav­nom gle­da­ju kao na vr­hu­nac se­zo­ne. Dru­ga­ri sa ko­ji­ma pe­cam i ja to do­ba obo­ža­va­mo, i pe­ri­o­de ka­da hlad­no­ća ni­je eks­trem­na re­dov­no ko­ri­sti­mo za iz­la­ske na Du­nav i uži­va­nje u nad­mu­dri­va­nju sa pomenutim grabljivcem. On se to­kom zi­me gru­pi­še i re­dov­no hra­ni, te ga je mo­gu­će sa­svim le­po lo­vi­ti, a šan­se da se prevare krup­ni ko­ma­di čak ra­stu u od­no­su na to­pli­ji deo go­di­ne. Osim to­ga, na vo­di je znatno mir­ni­je; ne­ma vi­še ku­pa­ča, »sku­te­ra­ša«, vi­ken­da­ša, kam­pe­ra, ri­bo­lo­va­ca sa sto šta­po­va ko­ji oku­pi­ra­ju de­se­ti­ne me­ta­ra oba­le, kao ni ko­ma­ra­ca, cve­ta to­po­le i vr­be i mno­gih dru­gih stva­ri ko­je zna­ju da nam za­gor­ča­ju ri­bo­lov. Do­du­še, ja­či mi­nus i le­de­ni se­ve­rac ni­ko­me ne pri­ja­ju, ali ce­lo mo­je dru­štvo sa ne­po­volj­nim zim­skim vre­men­skim pri­li­ka­ma ne­ka­ko lak­še iz­la­zi na kraj ne­go sa svim onim što je pret­hod­no po­bro­ja­no, a uz do­bru pri­pre­mu hlad­no­ću i ni­je te­ško pod­ne­ti.

U PO­SLED­NJIH ME­SEC DA­NA pred iz­la­zak ovog bro­ja Ri­bo­lo­va, dru­ga­ri i ja smo na te­re­ni­ma SRP Gor­nje Po­du­na­vlje smu­đa lo­vi­li sa do­sta uspe­ha. Sve ri­be smo upe­ca­li dži­go­va­njem, na si­li­kon­ske va­ra­li­ce du­ge od 10 do 17 cm, ko­je smo spu­šta­li na sa­mo dno. S ob­zi­rom na to da je vo­do­staj sve vre­me bio iz­ra­zi­to ni­zak, uz sa­mo je­dan po­rast, ko­ji ni­je tra­jao du­go, smu­đe­vi su se ma­hom dr­žali du­bo­kih me­sta, pa pre­ko da­na ni­je­dnog ni­smo dobili na po­zi­ci­ja­ma pli­ćim od 6 m, a ve­ći­nu smo ih pro­na­šli na du­bi­ni od 8 do 15 m. Bi­li su gru­pi­sa­ni u ma­nja ili ve­ća ja­ta, ko­ja ni­je bi­lo la­ko pro­na­ći, ali ko bi jed­nom us­peo u to­me, mo­gao se na­da­ti re­dov­nim ulo­vi­ma.

Uve­če se ri­ba mo­gla uhva­ti­ti i na pli­ćim po­zi­ci­ja­ma i bli­že oba­li, u ne­kim da­ni­ma čak i na vo­bler, ali ni­ko od nas ni­je osta­jao da lo­vi po mraku još od kra­ja no­vem­bra. Te­ži­na ri­ba ko­je smo do­bi­ja­li uglav­nom se kre­ta­la od 1 do 2 kg, i uz to je bi­lo tek ne­ko­li­ko krup­ni­jih. Naj­ve­ćeg smu­đa ulo­vio je naj­mla­đi od nas, sred­njo­ško­lac Igor Ma­rić, na El-Pi Šed od 12 cm – tu ri­bu, ko­ja je pu­šte­na (kao i ve­ći­na dru­gih sa pri­lo­že­nih sli­ka), ni­smo va­ga­li, a pro­ce­ni­li smo da ima ne­što pre­ko 3 kg. Mi­lan Ga­ljen je naj­vi­še smu­đe­va pre­va­rio na si­li­kon­ce hr­vat­skog pro­iz­vo­đa­ča Mo­narch Dok, dok smo Alek­san­dar Đu­ka Ju­ri­šić i ja kao i obič­no naj­bo­lje re­zul­ta­te postizali na Or­ke. Si­li­kon­ce smo uglav­nom vo­di­li sko­ko­vi­to, ta­ko da na sva­kih ne­ko­li­ko se­kun­di kvrc­nu o dno, a sa vi­si­nom i in­ten­zi­te­tom sko­ko­va je tre­ba­lo eks­pe­ri­men­ti­sa­ti, jer su ri­be ne­ka­da bo­lje re­a­go­va­le na one agre­siv­ni­je, a ne­kad na one tro­mi­je... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 393-)