Ključ uspe­ha u lo­vu smu­đa ne­ret­ko je u na­la­že­nju pra­vog me­sta i pre­zen­ta­ci­je ko­ja na nje­mu da­je naj­bo­lje re­zul­ta­te. Ovo­ga pu­ta, autor knji­ge »Smuđ – ple­me­ni­ti pre­da­tor« ot­kri­va ko­je po­zi­ci­je da­ju ri­bu u raz­li­či­tim de­lo­vi­ma go­di­ne i ka­ko na nji­ma tre­ba lo­vi­ti

U pro­šlom na­stav­ku ovog se­ri­ja­la bi­lo je re­či o na­či­ni­ma lo­va smu­đa u raz­li­či­ta vre­me­na i za­klju­či­li smo tu ce­li­nu kon­sta­ta­ci­jom da je do­bra stra­na onih po­zi­ci­ja ko­je su iz­gled­ne u sva­ko do­ba da­na to što pe­ca­ju­ći na nji­ma ne tro­ši­mo vre­me na pre­me­šta­nje. Ka­da pak do­bra me­sta ni­su mi­kro­lo­ka­ci­je na jed­noj po­zi­ci­ji, već su me­đu­sob­no vi­še uda­lje­na, se­lid­ba sa jed­nog na dru­go to­kom jed­nog iz­la­ska od­ne­će nam ne­što vre­me­na, ali nam za­uz­vrat, ulo­ži­mo li ma­lo tru­da, mo­že do­ne­ti i naj­u­spe­šni­je pe­ca­nje.

Na ve­ćim re­ka­ma, po­je­di­ni de­lo­vi to­ka raz­li­ku­ju se po ka­rak­te­ri­stič­nim gru­pa­ma struk­tu­ra. Na pri­mer, na de­lu Du­na­va kod Apa­ti­na re­ka je uža, tok br­ži, a plav­na zo­na ve­li­ka. Pri­o­ba­lje je od ero­zi­je za­šti­će­no mno­go­broj­nim ka­me­nim re­gu­la­ci­ja­ma to­ka (špo­ro­vi­ma), što stva­ra ra­zno­lik re­ljef oba­le i dna. Zbog ve­li­kog raz­li­va­nja re­ke po vi­šem vo­do­sta­ju, neo­p­ho­dan uslov za lov smu­đa sa oba­le je vo­do­staj do­volj­no ni­zak da sva me­sta bu­du pri­stu­pač­na s kop­na. Na­su­prot to­me, na de­lo­vi­ma to­ka kroz ve­će gra­do­ve (npr. na Du­na­vu u No­vom Sa­du i Be­o­gra­du, na Sa­vi u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci itd.), na ko­ji­ma je oba­la re­ke za­šti­će­na vi­so­kim be­ton­skim be­de­mi­ma, za ri­bo­lov je naj­bo­lji po­vi­šen vo­do­staj sa ubr­za­nim to­kom, ko­ji ri­bu po­ti­sku­je bli­že oba­li. U sek­to­ru Đer­da­pa, gde ni­vo va­ri­ra usled ra­da hi­dro­e­lek­tra­na, ne­ma raz­li­va­nja re­ke kad je vo­do­staj po­vi­šen, jer su oba­le vi­so­ke i str­me, a kad je u opa­da­nju, re­ka ubr­za­va i ri­ba se pri­mi­če oba­li, što se u gor­njem de­lu to­ka kroz na­šu ze­mlju de­ša­va ka­da je vo­do­staj u po­ra­stu. Lo­kal­ni ri­bo­lov­ci do­bro zna­ju sve te spe­ci­fič­no­sti re­ke i po­na­ša­nje ri­ba na te­re­nu na ko­jem naj­če­šće lo­ve, a sve to upu­ću­je na za­klju­čak da ne­ma stra­te­gi­je ri­bo­lo­va ko­ja je uni­ver­zal­na i jed­na­ko pri­me­nji­va duž ce­log to­ka. Naj­bo­lje re­zul­ta­te u jed­nom iz­la­sku po pra­vi­lu će­mo po­sti­ći ogra­ni­ča­va­ju­ći se na ma­nji deo to­ka, tj. na po­zi­ci­je ko­je ni­su pre­vi­še uda­lje­ne jed­ne od dru­ge, što nam omo­gu­ća­va br­zu pro­me­nu me­sta ri­bo­lo­va, a ta­kve su kon­fi­gu­ra­ci­je da na nji­ma mo­že­mo pri­me­ni­ti vi­še me­to­da ri­bo­lo­va u jed­nom da­nu i ta­ko ga mak­si­mal­no is­ko­ri­sti­ti. Na pri­lo­že­noj ilu­stra­ci­ji je je­dan ta­kav po­tes na re­ci, dug oko dva ki­lo­me­tra, na ko­jem se od naj­u­zvod­ni­jeg do naj­ni­zvod­ni­jeg me­sta čam­cem sa stan­dard­nim mo­to­rom za na­še pri­li­ke sti­že za 10 do 15 mi­nu­ta.

Pri­ka­za­ni deo re­ke ka­rak­te­ri­šu str­ma de­sna oba­la, ko­ja je na uda­ru to­ka, od­ro­nje­ni deo oba­le pod pa­nje­vi­ma (A), du­ga ka­me­na oba­lo­u­tvr­da (B), »T« na­per ili špor­na (C), ada sa ka­me­nom za­šti­tom uz­vod­nog špi­ca (D) i de­lom pod pa­nje­vi­ma (E), uliv niz­vod­nog de­la spo­red­nog to­ka sa ka­me­nom za­šti­tom uz­vod­ne i niz­vod­ne oba­le (F) i ušće ma­nje pri­to­ke sa »T« ka­me­nom re­gu­la­ci­jom, ko­ja šti­ti deo oba­le niz­vod­no od ušća (G). Na gor­njem i sred­njem to­ku Du­na­va i Sa­ve ima mno­go me­sta slič­nih pri­ka­za­nom, na ko­ji­ma se, uz po­što­va­nje osnov­nih prin­ci­pa ana­li­ze i pra­vlje­nja stra­te­gi­je mo­že lo­vi­ti na sli­čan na­čin. Pra­vil­na ana­li­za me­sta pri tom je ključ­na za for­mi­ra­nje stra­te­gi­je ri­bo­lo­va kao i za pri­me­nu raz­li­či­tih me­to­da, tak­ti­ke i teh­ni­ke va­ra­li­ča­re­nja ili ri­bo­lo­va pri­rod­nim mam­cem... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 387-)