Vo­do­staj Du­na­va se iz­no­va po­la­ko nor­ma­li­zu­je na­kon još jed­nog ve­li­kog po­ra­sta. Vo­da se iz plav­nih zo­na po­vu­kla u ko­ri­to, osta­vlja­ju­ći ve­li­ke vla­žne po­vr­ši­ne. Ne­ke od njih mo­gu bi­ti bo­ga­ta na­la­zi­šta ze­le­nih (rit­skih) gli­sta i la­u­fer­ki, dva mam­ca ko­ja su u uslo­vi­ma ne sa­svim bi­stre vo­de (za šta je za­slu­žno i ne­sta­bil­no vre­me, sa če­stim pa­da­vi­na­ma) ve­o­ma pri­vlač­na za mno­ge vr­ste, od so­ma i ša­ra­na, do krup­ni­jih je­din­ki raz­ne be­le ri­be.

Ko­lo­rit rit­skih gli­sta va­ri­ra od tam­ni­je ze­le­ne (po če­mu je i do­bi­la »dru­go« ime), do raz­li­či­tih ni­jan­si braon bo­je. Mo­gu bi­ti du­ge i do dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra i de­be­le sko­ro 1 cm, a ni­su na­ro­či­to po­kret­ne ni u ze­mlji ni na udi­ci. Bu­du­ći da je re­la­tiv­no kr­ta, mo­že­mo la­ko ot­ki­nu­ti ko­mad po­treb­ne ve­li­či­ne uko­li­ko nam je ce­la gli­sta pre­ve­li­ka za oda­bra­nu udi­cu i oče­ki­va­nu ri­bu. Me­đu­tim, rit­ska gli­sta je isto­vre­me­no pri­lič­no tvr­da, pa je ret­ko na me­ni­ju ma­lih ri­ba. Sto­ga du­go osta­je na udi­ci i pri pe­ca­nju na nju uglav­nom ne­ma če­stih uz­ne­mi­ru­ju­ćih sit­nih tr­za­ja, zbog če­ga je ra­do ko­ri­ste mno­gi ri­bo­lov­ci ko­ji če­ka­ju so­ma i ša­ra­na.... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 328-)