Do pre dva­de­se­tak go­di­na, ša­ran se kod nas lo­vio is­klju­či­vo me­to­da­ma ko­je da­nas sma­tra­mo tra­di­ci­o­nal­nim. Na­i­me, tra­ži­li smo ga i če­ka­li u zo­ni ne­po­sred­no uz oba­lu, na te­re­ni­ma bo­ga­tim pod­vod­nom ve­ge­ta­ci­jom, tj. na me­sti­ma na ko­ji­ma ri­ba po pri­ro­di stva­ri na­la­zi hra­nu i za­klon. Po­pu­la­ri­za­ci­ja sport­skog ri­bo­lo­va, te po­ja­va mno­štva pe­ca­ro­ša za ko­je na na­šim vo­da­ma ni­je bi­lo do­volj­no me­sta (a o če­mu se ni da­nas ne vo­di ra­ču­na), ne­mi­nov­no su ima­le za po­sle­di­cu iz­ne­nad­no poma­njkanje iz­gled­nih po­zi­ci­ja za ri­bo­lov na go­re­po­me­nu­ti na­čin. Op­sed­nu­tost oba­la go­mi­la­ma buč­nih i ne­pa­žlji­vih ri­bo­lo­va­ca, kao i sve ma­sov­ni­ji iz­lov ri­be do­ve­li su do to­ga da su krup­ni­ji ša­ra­ni na ve­li­kim je­ze­ri­ma po­če­li da uz­mi­ču, tj. da se po­me­ra­ju da­lje od oba­le, ka »otvo­re­noj vo­di«, tj. pre­ma zo­na­ma u ko­ji­ma lju­di ni­su mo­gli da ih uz­ne­mi­ra­va­ju i gde su se ose­ća­li bez­bed­no. Za re­la­tiv­no krat­ko vre­me, na mno­gim vo­da­ma, na­ro­či­to na ve­li­kim i re­la­tiv­no plit­kim aku­mu­la­ci­ja­ma, ulov ka­pi­tal­nog ša­ra­na ili amu­ra u pri­o­bal­noj zo­ni do­speo je u do­men te­o­ri­je.

In­ven­tiv­ni­je ša­ran­dži­je, ko­je su pra­ti­le evrop­ske tren­do­ve u do­sta oskud­noj li­te­ra­tu­ri, po­če­le su zbog sve­ga to­ga da po ugle­du na ko­le­ge sa ve­li­kih fran­cu­skih re­vi­ra iz­lo­že­nih ri­bo­lo­vač­kom pri­ti­sku lo­ve ka­pi­tal­ne pri­mer­ke na ve­li­kim dis­tan­ca­ma. Oni ko­ji­ma se ni­je pe­ca­lo na ma­lim ko­mer­ci­jal­nim »ka­da­ma«, ša­ran­dži­je ko­je pre sve­ga pri­vla­či lov krupnih »di­vljih« ri­ba i oni za­in­te­re­so­va­ni za bo­ra­vak u ne­tak­nu­toj pri­ro­di ot­kri­va­li su po­la­ko ča­ri ri­bo­lo­va na pla­nin­skim aku­mu­la­ci­ja­ma ka­njon­skog ti­pa. Je­ze­ra na Li­mu, Dri­ni i Uv­cu osim bo­ga­tog fon­da pro­seč­nih pri­me­ra­ka skri­va­la su i skri­va­ju tro­fej­ne ša­ra­ne, teške i pre­ko 30 kg, ali da bi se do njih do­šlo po­tre­ban je ozbi­ljan rad. Na ta­kvim vo­da­ma, na ko­ji­ma se oba­le oko­mi­to spuštaju do du­bi­na ko­je mo­gu bi­ti i ve­će od 30 me­ta­ra, pro­na­la­že­nje bi­lo ka­kve uz­vi­si­ne, ste­no­vi­tog is­pu­sta ili pla­toa po­vr­ši­ne bar po­la kva­drat­nog me­tra, na ko­me je du­bi­na ma­nja ne­go una­o­ko­lo, rav­no je do­bit­ku pre­mi­je na lu­tri­ji, jer je sva­ka ta­kva po­zi­ci­ja »hot spot«, na kom ima­mo ve­li­ke šan­se da ri­ba na­le­ti na na­šu pri­ma­mu i na­mam­če­nu udi­cu. Ne­ret­ko su ta­kve tač­ke uda­lje­ne od oba­le dve­sto­ti­nak me­ta­ra, a po­ne­kad i vi­še, pa je do njih ne­mo­gu­će do­ba­ci­ti i ma­mac (bar ne precizno), o pri­ma­mi da i ne go­vo­ri­mo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 328-)