Ve­ći­na plov­ka­ro­ša ma­šta o si­tu­a­ci­ji u ko­joj na oda­bra­nom me­stu ri­be ras­po­lo­že­ne za je­lo ima u to­li­koj ko­li­či­ni da uzi­ma ma­mac u sva­kom za­ba­ča­ju, bez ika­kvog pri­ma­mlji­va­nja. No to se u prak­si ret­ko do­ga­đa, a ne­kad mo­ra­mo čak na­pra­vi­ti i na­iz­me­nič­no ba­ca­ti dve hra­ne ka­ko bi­smo ne­ke ri­be do­ma­mi­li u zo­nu pe­ca­nja, a dru­ge uda­lji­li od nje

U No­vi Sad go­di­na­ma če­sto idem ra­di ri­bo­lo­va, ali sko­ro is­klju­či­vo da bih pe­cao na plo­vak, i to na tak­mi­če­nji­ma ra­znih ran­go­va, od pri­ja­telj­skih ku­po­va pa sve do dr­žav­ne li­ge i li­ge za iz­bor re­pre­zen­ta­ci­je, naj­če­šće na ka­na­lu Du­nav–Ti­sa–Du­nav. Sa­mo tak­mi­ča­ri zna­ju da u tom pe­ca­nju ne­ma baš mno­go uži­va­nja, već se ne­pre­kid­no ra­di i gle­da na što­pe­ri­cu ka­ko bi se mak­si­mal­no is­ko­ri­stio sva­ki mi­nut od če­ti­ri sa­ta, ko­li­ko nad­me­ta­nje tra­je. Za­to sam se ob­ra­do­vao ka­da mi se uka­za­la pri­li­ka da u ne­de­lju 5. av­gu­sta skok­nem do No­vog Sa­da, ali sa­da na Du­nav, ne no­se­ći tak­mi­čar­sku opre­mu ne­go sa­mo je­dan bo­lo­njez, ko­jim ću sa de­sne oba­le re­ke, is­pod Pe­tro­va­ra­din­ske tvr­đa­ve, lo­vi­ti be­lu ri­bu.

TAJ TE­REN JE PO­PU­LA­RAN me­đu no­vo­sad­skim ri­bo­lov­ci­ma, ko­ji tu to­kom ve­li­kog de­la go­di­ne (uvek ka­da vo­do­staj to do­zvo­lja­va) pe­ca­ju sko­ba­lja i dru­ge ci­pri­ni­de iz gru­pe be­le ri­be, pa se ni­sam ni­ma­lo iz­ne­na­dio ka­da sam vi­deo da se i ovog ju­tra po oba­li već bi­lo ras­po­re­di­lo po­do­sta ko­le­ga. Ipak, po­sle kra­će po­tra­ge na­i­šao sam na me­sto ko­je je de­lo­va­lo do­bro i za du­že vo­žnje plov­ka, pa sam se tu i ra­spre­mio. Na­kon ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja, uvi­dev­ši da je du­bi­na ve­o­ma ma­la, oko 1,5 m na dva­de­se­tak me­ta­ra od oba­le, ali go­to­vo ista i de­se­tak me­ta­ra da­lje, re­šio sam da pe­cam i hra­nim u toj pr­voj li­ni­ji.

Za ovu pri­li­ku za­me­šao sam po je­dan ki­lo­gram Van den Eynde hra­na He­avy Spe­cial i Ri­ver Ace, a za­tim u tu već na­vla­že­nu pri­ma­mu do­dao 3 kg te­ške ze­mlje, pre­zlu u bo­ji i cr­vi­će. U star­tu sam ba­cio 5-6 ku­gli, i to ma­lo niz­vod­no, ka­ko bih mo­gao da plo­vak le­po »uve­dem u hra­nu«. Ri­ba je od­mah po­če­la da se ja­vlja, pa sam za krat­ko vre­me upe­cao sko­ba­lja, prot­fi­ša, a on­da, na mo­je iz­na­đe­nje, i plo­ti­cu – sve to na sa­mo par me­ta­ra od me­sta gde su ku­gle pa­le. Po­što sam uhva­tio još jed­nu ri­bu, na­sta­je kra­ća pa­u­za, ko­ja se pre­ki­da od­mah na­kon što sam do­hra­nio sa još ne­ko­li­ko ma­njih ku­gli pri­ma­me, u ko­je sam uba­cio cr­vi­će.

VE­O­MA BR­ZA VO­DA i ve­ro­vat­no ve­ća ja­ta ri­ba ve­o­ma br­zo ras­tu­re pri­ma­mu, pa je bi­lo neo­p­hod­no če­sto do­hra­nji­va­ti, što me­ni ni­ka­da ni­je te­ško. Šta­vi­še, naj­vi­še i vo­lim baš ta­kva pe­ca­nja, ka­da pri­me­tim da ri­ba od­lič­no re­a­gu­je na pri­ma­mu. Za­to sam sve če­šće do­hra­nji­vao, a ri­ba je sve bo­lje ra­di­la. No zbog ve­će ko­li­či­ne ba­če­ne hra­ne ja­vio se pro­blem sa ke­de­ri­ma (ka­u­gle­ri­ma), jer se na me­stu gde su pa­da­le ku­gle sku­pi­lo ve­li­ko ja­to tih ri­ba, ko­je su u sva­koj mo­joj vo­žnji uspe­va­le da ošte­te ma­mac ili da mi da­ju la­žni tr­zaj. Ka­da sam uvi­deo da ne mo­gu da upe­cam ni­šta osim njih, a bi­lo je ja­sno da bez pri­ma­me ne­ću upe­ca­ti ni dru­gu ri­bu, pri­me­nio sam ne­što što če­sto ra­di­mo na tak­mi­če­nji­ma – skla­nja­nje ke­de­ra sa me­sta pe­ca­nja. U dru­gu kan­tu za­me­šao sam ma­lo ras­tre­si­te pri­ma­me i uba­cio ma­lo cr­vi­ća, pa sam to ba­cao niz­vod­no od se­be i bli­že oba­li. Za sa­mo de­se­tak mi­nu­ta, svi ke­de­ri su pri­šli na tu pri­ma­mu i vi­še me ni­su ome­ta­li na glav­noj po­zi­ci­ji... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu 460-)