Mo­der­ni ri­bo­lov krup­nih ci­pri­ni­da ve­ći­na onih ko­ji ga upra­žnja­va­ju po­ve­zu­je sa sra­zmer­no ma­lim vo­da­ma sa ve­li­kom kon­cen­tra­ci­jom ša­ra­na. Ali ko­li­ko god ta­kvo pe­ca­nje bi­lo za­ni­mlji­vo i di­na­mič­no, ima i onih ko­ji po­se­ban iza­zov na­la­ze u obr­nu­toj si­tu­a­ci­ji, u ko­joj tre­ba zna­nja, str­plje­nja, a naj­če­šće i ma­lo sre­će da bi se na udi­ci na­šao bar ne­ki ka­pi­ta­lac

Pre ne­ku ne­de­lju, Da­li­bor An­đel­ko­vić – moj pri­ja­telj i čest part­ner u ra­znim ri­bo­lo­vač­kim avan­tu­ra­ma – i ja smo re­ši­li da deo go­di­šnjeg od­mo­ra is­ko­ri­sti­mo za od­la­zak na je­ze­ro Osta­tag u po­kra­ji­ni Ba­jern, u ju­žnoj Ne­mač­koj. Ta je sta­ja­ći­ca iza­zov­na za sve ša­ran­dži­je ko­je vo­le te­ško pe­ca­nje, jer joj je po­vr­ši­na oko 10 hek­ta­ra, a u njoj ima sa­mo tri­de­se­tak vr­lo krup­nih ša­ra­na, i uz to je pre­bo­ga­ta školj­ka­ma, ra­ko­vi­ma i ra­znim dru­gim or­ga­ni­zmi­ma ko­je ri­ba je­de, usled če­ga je ni­je ni­ma­lo la­ko na­ve­sti da uzme ma­mac. A da sve bu­de još zah­tev­ni­je, vo­da te šljun­ka­re je ve­o­ma bi­stra, pa i na du­bi­ni od osam me­ta­ra ima tra­ve na dnu, jer i ta­mo pro­di­re do­volj­no sve­tlo­sti, te ni­je ni­ma­lo la­ko pla­si­ra­ti pri­hra­nu i ma­mac ta­ko da ih ri­ba vi­di i pro­na­đe. Za­ba­ci­va­nje ni­je mo­gu­će, već se mo­ra pro­na­ći ne­ko par­čen­ce či­stog dna (ko­je je naj­če­šće di­men­zi­ja 0,5 x 0,5 m ili naj­vi­še 1 x 1 m) i tu po­mo­ću čam­ca raz­vu­ći si­stem. 

Ri­ba u toj vo­di, za­hva­lju­ju­ći po­me­nu­tom obi­lju pri­rod­ne hra­ne, ne za­vi­si od ono­ga što ri­bo­lov­ci ba­ce, što se po­seb­no od­ra­ža­va na re­zul­ta­te ri­bo­lo­va pre­ko vi­ken­da, ka­da do­đe i de­se­tak eki­pa i sva­ka ba­ci po ne­ko­li­ko ki­la boj­li­ja i dru­ge hra­ne, a de­si se vr­lo če­sto da ni­ko ni­šta ne uhva­ti ili da pad­ne tek par ri­ba ukup­no, iako se ogrom­ni ša­ra­ni ku­pa­ju na po­vr­ši­ni i ne­spor­no je da ih ima i da se kre­ću, ali ni­ko ne­ma lo­gič­no ob­ja­šnje­nje za­što baš ta­da ne ra­de. No zna­ju­ći ka­ko to ide, nas dvo­ji­ca smo na­mer­no pre­sko­či­li i vi­kend i po­ne­de­ljak, da­ju­ći ri­bi vre­me­na da po­je­de to što su ri­bo­lov­ci u su­bo­tu i ne­de­lju ba­ci­li, pa smo na je­ze­ro do­šli u uto­rak uju­tru i osta­li sve do pet­ka po­pod­ne. Pr­vih po­la da­na ni­smo pe­ca­li, već smo se čam­cem vo­zi­li po je­ze­ru i gle­da­ju­ći u vo­du i u ekran so­na­ra tra­ži­li po­me­nu­te ma­le či­sti­ne, gde bi­smo mo­gli da spu­sti­mo si­ste­me. Ne­ka­ko smo na­šli če­ti­ri ta­kve tač­ke, pri su­prot­noj oba­li, po­red po­to­plje­nog i na­ne­tog gra­nja, a po­što su nam te tač­ke de­lo­va­le kao da ih je ri­ba raš­či­sti­la je­du­ći, tu smo pla­si­ra­li i pri­hra­nu i na­še si­ste­me (po­što smo obo­ji­ca, kao i obič­no, pe­ca­li na po dva šta­pa).

RAZ­MI­ŠLJA­LI SMO ŠTA OD ma­ma­ca da sta­vi­mo i na kra­ju se opre­de­li­li za raz­li­či­te a ipak slič­ne va­ri­jan­te. Da­li­bor je na oba šta­pa na dla­ku is­pod udi­ce oka­čio ma­mac na ko­ji je na ovoj vo­di u ne­ko­li­ko na­vra­ta do­bro pro­la­zio – dva ti­gro­va ora­ha ko­ji­ma je do­dao ma­li po­di­zač, dok sam ja na oba šta­pa oka­čio »kok­tel« od po jed­nog ti­gro­vog ora­ha i MB Ba­its boj­li­ja od 14 mm sa aro­mom ti­gro­vog ora­ha (pri če­mu je boj­li bio bli­že udi­ci).

Da­li­bor, ko­ji je na Osta­ta­gu mno­go če­šće pe­cao, na­kon što smo po­di­gli kamp i raz­vu­kli šta­po­ve re­kao je da mo­že­mo da se opu­sti­mo, jer pr­ve no­ći po do­la­sku, ko­li­ko je mo­gao da se se­ti, ni­ka­da ni­je imao ri­bu. Me­đu­tim, na na­še ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, on je br­zo do­bio po jed­nog ša­ra­na i amu­ra... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu 460-)