Ribolov arhiva

Izu­zet­no vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha, zbog ko­jih su se rav­ni­čar­ske vo­de za­gre­ja­le sko­ro do 30 ste­pe­ni (a ne­ke će tu tem­pe­ra­tu­ru, vr­lo je mo­gu­će, do­sti­ći još dok broj ko­ji či­ta­te bu­de u štam­pa­ri­ji), či­ne ri­bo­lov po­sled­njih ne­de­lja u Sr­bi­ji eks­trem­nom ak­tiv­no­šću. Pe­ca­nje po da­nu, na otvo­re­nom, tj. uz iz­la­ga­nje sun­cu či­ji in­deks UV zra­če­nja pre­la­zi i 11 (a vi­so­kim se sma­tra već onaj pre­ko 5), mo­že bi­ti opa­sno ne sa­mo po zdra­vlje, već (bez ika­kvog pre­te­ri­va­nja) i po ži­vot. Me­đu­tim, da stvar bu­de kom­pli­ko­va­ni­ja, ne­ke od naj­a­trak­tiv­ni­jih vr­sta ri­ba na­ših vo­da vo­le to­plu vo­du i pro­ra­di­le su baš sa­da. Na mno­gim te­re­ni­ma od­lič­no se lo­ve som, ša­ran, amur i tol­sto­lo­bik, pa ni­je čud­no što mno­ge ko­le­ge ne ha­ju za upo­zo­re­nja me­te­o­ro­lo­ga, Na­de Ma­cu­re i dru­gih le­ka­ra, kao i me­di­ja, već se pr­že na sun­cu sa­ti­ma, ri­zi­ku­ju­ći pri tom i ozbilj­na obo­lje­nja.

Ri­be na mno­gim de­lo­vi­ma ka­na­la Du­nav–Ti­sa–Du­nav odav­no ne­ma kao ne­kad, ali oni ko­ji­ma kvan­ti­tet i kva­li­tet ulo­va ni­su je­di­ni raz­log za iz­la­ske na vo­du mo­gu se još uvek le­po pro­ve­sti plov­ka­re­ći, va­ra­li­ča­re­ći ili pe­ca­ju­ći ne­kom od va­ri­jan­ti lak­šeg du­bin­skog ri­bo­lo­va i za ne­ko­li­ko sa­ti na vo­di na­pu­ni­ti ne sa­mo svo­je »ba­te­ri­je«, već i ču­var­ku

Iako su ri­bi­ce od si­li­ko­na odav­no po­zna­te na­šim ri­bo­lov­ci­ma i do­ka­za­no efi­ka­sne, a nji­ho­va iz­ra­da ni­je pre­te­ra­no zah­tev­na, ne­ma mno­go ri­bo­lo­va­ca ko­ji ih pra­ve za svo­je po­tre­be. Glav­ni raz­log je bez sum­nje to što ve­ći­na upu­će­nih lju­bo­mor­no ču­va kao ve­li­ku taj­nu po­stu­pak pra­vlje­nja mo­dli za iz­li­va­nje, ko­ji za­pra­vo uop­šte ni­je kom­pli­ko­van

Naj­ve­ći evrop­ski po­slov­ni sa­jam ri­bo­lov­nog pri­bo­ra i opre­me, EFT­TEX, odr­žan je pre de­se­tak da­na po 36 put, a po dru­gi put u Bu­dim­pe­šti (pret­hod­no je u tom gra­du or­ga­ni­zo­van 2009). Bu­du­ći da sam na ovoj ma­ni­fe­sta­ci­ji do sa­da bio osam pu­ta za po­sled­nje 22 go­di­ne i da sam sve­do­čio nje­nom uspo­nu, mo­ram da sa iz­ve­snom do­zom ža­lje­nja kon­sta­tu­jem da je ovo što smo ove go­di­ne mo­gli da vi­di­mo u ma­đar­skoj pre­sto­ni­ci bi­la pri­lič­no de­pri­mi­ra­ju­ća sli­ka sa­jam­ske smo­tre ko­ja iz iz­da­nja u iz­da­nje gu­bi i ne­ke du­go­go­di­šnje iz­la­ga­če i po­se­ti­o­ce, a to ne uspe­va da na­dok­na­di ni kvan­ti­ta­tiv­no, ni kva­li­ta­tiv­no.

Če­sto ni od­la­zak na iz­u­zet­no do­bar te­ren i u vre­me ko­je je po te­o­ri­ji ide­al­no ne mo­ra da zna­či da će­mo se na­lo­vi­ti ri­be, jer nam pla­no­ve po­kva­ri ne­što što ni­smo oče­ki­va­lil. Ovog pu­ta, me­đu­tim, ni­je bi­lo ne­pri­jat­nih iz­ne­na­đe­nja, a krup­ne zu­ba­ti­ce ra­di­le su ta­ko da je naš srad­nik po­sle ne­ko­li­ko sa­ti in­ten­ziv­nog ri­bo­lo­va po­čeo da pri­želj­ku­je ne­ki za­ba­čaj bez udar­ca!