Mali big gejm

Sve vi­še ri­bo­lo­va­ca ko­ji pre­ko go­di­ne pe­ca­ju na re­ka­ma i je­ze­ri­ma ka­da le­ti kre­ne na od­mor na mo­ru po­ne­se i ne­što pri­bo­ra za pe­ca­nje. Ve­ći­na će se za­do­vo­lji­ti bi­lo ka­kvim ulo­vi­ma sit­ne ri­be, ali ima i onih ko­ji će se ma­lo po­tru­di­ti oko iz­bo­ra me­sta i na­la­že­nja pra­vil­nog pri­stu­pa i za to bi­ti na­gra­đe­ni sjaj­nim ri­bo­lo­vač­kim do­ži­vlja­ji­ma

Sep­tem­bar je me­sec u kom obič­no idem na let­nji od­mor. Tem­pe­ra­tu­re su ta­da ne­što ume­re­ni­je ne­go u ju­lu i av­gu­stu, ma­nje su gu­žve, a i ri­ba po­sta­je ak­tiv­ni­ja. Po­sled­njih go­di­na sam le­to­vao u špan­skom me­stu Kam­brils, uda­lje­nom ne­kih sat vre­me­na vo­žnje od For­max kam­pa na re­ci Ebro. Na taj na­čin sam uspe­vao da kom­bi­nu­jem ku­pa­nje na mo­ru i pe­ca­nje na re­ci, a i da pro­ve­dem do­sta vre­me­na sa svo­jom lep­šom po­lo­vi­nom. Me­đu­tim, ove go­di­ne sam od­lu­čio da od­mor pro­ve­dem na ne­koj no­voj tu­ri­stič­koj de­sti­na­ci­ji, na ko­joj ni­ka­da do sa­da ni­sam bio. Iz­bor je pao na Ma­jor­ku, naj­ve­će špan­sko ostr­vo i omi­lje­no le­to­va­li­šte mno­gih Evro­plja­na. Ma­jor­ka se na­la­zi u Me­di­te­ra­nu i pri­pa­da gru­pi Ba­le­ar­skih ostr­va. Po­zna­ta je ne sa­mo po pre­le­pim pla­ža­ma i pri­rod­nim le­po­ta­ma već i po sjaj­nim mo­guć­no­sti­ma za sport­ski ri­bo­lov.

Obič­no ka­da pla­ni­ram od­mor na ne­koj ne­po­zna­toj mi lo­ka­ci­ji, pr­vo pro­ve­rim gde su naj­bo­ga­ti­je po­nu­de za ri­bo­lov­ne tu­re, jer ra­ču­nam da te­re­ni u ta­kvim kra­je­vi­ma naj­vi­še i obi­lu­ju ri­bljim sve­tom. Za­tim pro­ve­ra­vam ce­ne apart­ma­na, uda­lje­nost od naj­bli­žeg aero­dro­ma i da li u bli­zi­ni ima le­pih pla­ža i obi­la­ska vred­nih kul­tur­no-isto­rij­skih zna­me­ni­to­sti. Na kra­ju, iz­bor je pao na Ka­la d'Or (Ca­la d’Or), me­sto na ju­go­i­stoč­noj oba­li Ma­jor­ke uda­lje­no oko sat vo­žnje od glav­nog gra­da Pal­me. Ka­la d’Or je po­zna­ta po ve­li­kom bro­ju ma­lih pe­šča­nih pla­ža, sme­šte­nih u ča­rob­nim ste­no­vi­tim la­gu­na­ma sa­kri­ve­nim od ve­tra i ta­la­sa a sa kri­stal­no či­stom vo­dom. Na­su­mič­no sam re­zer­vi­sao ho­tel sa uklju­če­nim avi­on­skim kar­ta­ma, za­tim bu­ki­rao rent-a-kar i ku­pio go­di­šnju do­zvo­lu za re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lov pre­ko saj­ta lo­kal­ne upra­ve, ko­ja je ko­šta­la oko 16 evra. Od­bro­ja­va­nje je mo­glo da poč­ne.

KA­DA IDEM AVI­O­NOM NA OD­MOR, naj­če­šće no­sim ri­bo­lov­ni pri­bor ko­ji mo­že da se sme­sti u ko­fer. Glav­na zve­zda tog mog put­nog kom­ple­ta je pe­to­del­ni šta­pić WFT Pen­zill, du­ži­ne 2,1 m i te­ži­ne ba­ca­nja od 7 do 28 g, či­ja tran­sport­na du­ži­na ne pre­la­zi 50 cm. Uz nje­ga no­sim ma­ši­ni­cu Da­i­wa Exist 2058, na či­ju je špul­nu na­mo­ta­na upred­na stru­na Da­i­wa Sal­ti­ga, preč­ni­ka 0,16 mm, te jed­nu tor­bi­cu sa va­ra­li­ca­ma i osta­lim sit­nim pri­bo­rom. Šta­pić upa­ku­jem u stan­dard­nu dvo­del­nu ci­lin­drič­nu pla­stič­nu ku­ti­ju za plov­ke, a ma­ši­ni­cu u pla­stič­nu ku­ti­ju za hra­nu, ka­ko bih ih za­šti­tio od ošte­će­nja pri­li­kom tran­spor­ta.

U tor­bi­ci su split-ring kle­šta, ma­ka­ze, ku­ti­ji­ca sa vir­bla­ma i kop­ča­ma, stru­ne za pred­ve­ze i dve-tri ku­ti­je sa va­ra­li­ca­ma. Obič­no no­sim vo­ble­re, ne­ko­li­ko mon­ti­ra­nih si­li­ko­na­ca, kao i od­re­đe­ni broj me­tal­nih va­ra­li­ca, pil­ke­ra ili dži­go­va, ko­ji su na­me­nje­ni mor­skom ri­bo­lo­vu. Na­rav­no, za pe­ca­nje na mo­ru je po­želj­no ima­ti do­bre po­la­ri­za­ci­o­ne na­o­ča­re, kre­mu za sun­ča­nje, še­šir ili kač­ket, ma­ra­mu za vrat ili ban­da­nu, kao i obu­ću za bez­bed­no še­ta­nje po ste­na­ma i kroz vo­du.

MO­JE IS­KU­STVO SA VA­RA­LI­ČA­RE­NJEM MOR­SKIH gra­blji­vi­ca sa oba­le je vr­lo ogra­ni­če­no. Jed­nom pri­li­kom, ka­da sam le­to­vao na ostr­vu Ma­de­i­ra, us­peo sam da uhva­tim jed­nu ba­ra­ku­du i jed­nog špa­ra, i to no­ću, na vo­ble­re, a pri­li­kom jed­nog krat­kog iz­le­ta na Bal­tič­kom mo­ru ulo­vio sam ne­ko­li­ko igli­ca i ba­ka­la­ra na 20 g te­žak li­ve­ni pil­ker sre­br­ne bo­je. U tom tre­nut­ku bi­la je to je­di­na va­ra­li­ca te vr­ste ko­ju sam imao u ar­se­na­lu, a ona mi je do­zvo­lja­va­la da­lje iz­ba­ča­je sa pla­že po ve­o­ma ja­kom ve­tru.

Po­u­čen po­to­njim is­ku­stvom, oti­šao sam pred ovo po­sled­nje pu­to­va­nje u lo­kal­nu pro­dav­ni­cu ri­bo­lov­nog pri­bo­ra da bih na­ba­vio još ne­ko­li­ko pil­ke­ra či­ja te­ži­na od­go­va­ra pri­bo­ru ko­jim sam na­me­ra­vao da pe­cam. Me­đu­tim, ve­ći­na do­stup­nih pil­ke­ra bi­la je mno­go te­ža ne­go što je me­ni tre­ba­lo, ta­ko da sam na kra­ju ku­pio ne­ko­li­ko va­ra­li­ca na­me­nje­nih lo­vu mor­ske pa­strm­ke, ko­je su po ob­li­ku naj­slič­ni­je du­gu­lja­stim ka­ši­ka­ma ti­pa ABU Toby, ali ih mno­gi sma­tra­ju za pil­ke­re. Kon­kret­no, uzeo sam ABU Gar­cia Sölv Piil, u te­ži­na­ma od 16 g i 22 g, i u de­ko­ri­ma »Blue Sar­di­ne« i »Ba­it­fish«, kao i ne­ko­li­ko slič­nih va­ra­li­ca dru­gih pro­iz­vo­đa­ča. Sve one na­me­nje­ne su spo­rom dži­go­va­nju ili rav­no­mer­nom po­vla­če­nju, jer usled pri­lič­no pljo­sna­tog te­la spo­ro to­nu, pri­tom ne­rav­no­mer­no le­lu­ja­ju­ći, ta­ko da oda­ju uti­sak sit­ne ri­be u ha­o­tič­nom be­gu.

U APART­MAN SMO STI­GLI NO­ĆU, A VEĆ SLE­DE­ĆEG ju­tra sam kre­nuo u obi­la­zak oba­le. Is­po­sta­vi­lo se da je ho­tel na mi­nut ho­da od jed­ne ve­li­ke ste­no­vi­te uva­le i ka­me­nih li­ti­ca ko­je se pro­du­ža­va­ju sa obe nje­ne stra­ne. Ri­bo­lo­vač­ki in­stinkt mi je go­vo­rio da pro­bam da pe­cam u toj uva­li na vo­ble­re ili u lu­ci ko­ja se na­la­zi­la na pet­na­e­stak mi­nu­ta ho­da od apart­ma­na (ma­da je ri­bo­lov u lu­ka­ma u Špa­ni­ji za­bra­njen). Pr­vi dan je, do­du­še, pro­te­kao u obi­la­sku pla­ža i ku­pa­nju, ali se već sle­de­ćeg vre­me po­kva­ri­lo – bi­lo je oblač­no i po­vre­me­no ki­šo­vi­to, kao stvo­re­no za pe­ca­nje.

Na­mon­ti­rao sam pri­bor i kre­nuo do go­re­po­me­nu­te uva­le. Ba­cao sam vo­ble­re i is­pi­ti­vao pri­stu­pač­nost oba­le, kre­ću­ći se ka ka­me­noj iz­bo­či­ni na ula­sku u uva­lu. Ka­da sam već do­šao do naj­i­stu­re­ni­jeg de­la, pri­me­tio sam da na stra­ni ka otvo­re­nom mo­ru po­sto­ji je­dan deo gde mo­gu da pri­đem na me­tar-dva od ni­voa mo­ra, a od­mah po­red je ve­li­ka ste­na ko­ja se oko­mi­to spu­šta u vo­du. Lo­ka­ci­ja mi se svi­de­la i od­lu­čio sam da tu po­tro­šim ma­lo vi­še vre­me­na.

MO­RE JE BI­LO RE­LA­TIV­NO MIR­NO I bi­stro. Vi­de­lo se da je du­bi­na pri­lič­no ve­li­ka, ot­pri­li­ke de­se­tak me­ta­ra od­mah is­pod ste­na, a ve­ro­vat­no i ce­lih tri­de­set me­ta­ra na da­lji­ni mog pu­nog za­ba­ča­ja. Sve ste­ne is­pod vo­de bi­le su stan­dard­no pot­ko­pa­ne ta­la­si­ma, što je u te­o­ri­ji pred­sta­vlja­lo po­ten­ci­jal­ni pro­blem pri iz­vla­če­nju ri­be. Me­re­dov ni­ti bi­lo ka­kvo dru­go po­ma­ga­lo tog ti­pa ni­sam imao, ali je u sva­kom slu­ča­ju tre­ba­lo pr­vo upe­ca­ti ne­što.

Po­čeo sam da te­sti­ram ku­plje­ne va­ra­li­ce. U ne­do­stat­ku is­ku­stva pe­cao sam ta­ko što sam pu­štao pil­ker da pro­pad­ne ne­kih de­se­tak me­ta­ra i on­da ga ume­re­nom br­zi­nom pri­vla­čio, uz spo­ro dži­go­va­nje i pa­u­ze na­kon 4-5 tr­za­ja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 621, od 11.10.2024.-)