Mno­gi štu­ka­ro­ši ko­ji pe­ca­ju na ži­vog ke­de­ra i plo­vak upo­tre­blja­va­ju ku­pov­ne mon­ta­že ko­je ma­nje ili vi­še efi­ka­sno spre­ča­va­ju da ri­bi­ca oka­če­na na udi­cu upe­tlja pred­vez oko glav­ne stru­ne, te da se sa­kri­je u tra­vi ili ne­kom dru­gom za­klo­nu. A je­dan is­ku­sni lju­bi­te­lja ta­kvog ri­bo­lo­va do sa­vr­šen­stva je do­veo si­stem ko­ji je pr­vi put is­pro­bao pre de­se­tak go­di­na

Još od da­le­ke dve­hi­lja­di­te go­di­ne bu­kval­no sva­kog da­na do­la­zim oko 13 č na ka­fu i ča­ši­cu raz­go­vo­ra sa ko­le­ga­ma po šta­pu u pro­dav­ni­cu ri­bo­lo­vač­ke opre­me i klub sport­skih ri­bo­lo­va­ca Plo­vak u Kru­šev­cu. Tu sam pre ne­što vi­še od de­ce­ni­je, na pa­nou na ko­me je bio iz­lo­žen si­tan pri­bor (udi­ce, kop­če, vr­ti­li­ce...), vi­deo upre­de­nu ži­cu de­blji­ne oko 1 mm, na ko­joj je na kra­ju upre­de­nog de­la bi­la al­ki­ca, dok su sa su­prot­ne stra­ne kra­je­vi raz­dvo­je­ne ži­ce bi­li na­mo­ta­ni oko šta­pi­ća za či­šće­nje uši­ju, sa ne­ka­kvim cr­nim ka­na­pom, gu­mi­ca­ma i per­li­ca­ma.

Me­sto za sto­lom za ko­jim obič­no se­dim uda­lje­no je ne vi­še od jed­nog me­tra od pa­noa na ko­me je to bi­lo iz­lo­že­no, a ja sam iz do­sa­de, bu­du­ći da sam tog mo­men­ta bio sam u klu­bu, uzeo u ru­ke tu me­ni ne­po­zna­tu na­pra­vu i po­čeo da je raz­gle­dam. Bi­lo mi je ja­sno da je to ne­ka­kva mon­ta­ža za ri­bo­lov, ali mi nje­na na­me­na ni­je bi­la baš ja­sna. Raz­gle­da­nje mi ni­je mno­go po­mo­glo, ali sam onog mo­men­ta ka­da mi je vla­snik pro­dav­ni­ce i klu­ba re­kao da je to mon­ta­ža za štu­ku shva­tio i ka­ko se mon­ti­ra na osnov­ni naj­lon i ka­ko se ka­či ke­der, te na ko­ji se na­čin za­ba­cu­je i uop­šte pe­ca sa tom ži­com. To je bio moj pr­vi su­sret sa kran-mon­ta­žom.

Od­mah sam ku­pio pet mon­ta­ža i po­sle ne­ko­li­ko da­na sa le­pim ke­de­ri­ma oti­šao na Za­pad­nu Mo­ra­vu, da pe­cam štu­ku. Ni­sam bio po­čet­nik, šta­vi­še, već ta­da sam imao vi­še od 40 go­di­na ri­bo­lo­vač­kog sta­ža, ali s ob­zi­rom na to da je ovo za me­ne bio nov si­stem, na­dao sam se da će me u ri­bo­lo­vu na nje­ga po­slu­ži­ti po­čet­nič­ka sre­ća. Na mo­ju ža­lost, uve­rio sam se da je ta pri­ča da sre­ća pra­ti no­ve ri­bo­lov­ce jed­na od mno­gih za­blu­da ve­za­nih za ovaj naš ho­bi. Ne da ni­sam upe­cao ni­jed­nu štu­ku, ne­go se ni­je do­go­di­lo ap­so­lut­no ni­šta. Ni­sam od­u­stao, pa sam ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je oti­šao na ba­re u oko­li­ni Kru­šev­ca i na­sta­vio da eks­pe­ri­men­ti­šem sa tim ku­pov­nim kran-si­ste­mom, ali opet ni­je bi­lo ni­ka­kvih de­ša­va­nja, kao i još ne­ko­li­ko na­red­nih pu­ta. Shva­tio sam, me­đu­tim, to­kom tih iz­la­za­ka, da je ovaj si­stem u osno­vi od­lič­no za­mi­šljen, ali da ima ne­ke ma­ne, ko­je na­la­žu pra­vlje­nje od­re­đe­nih iz­me­na. Pr­vu štu­ku upe­cao sam ne me­nja­ju­ći ni­šta, ali sam po­sle tog pr­vog ulo­va de­fi­ni­tiv­no od­lu­čio da ma­lo po­ra­dim na usa­vr­ša­va­nju mon­ta­že ko­ja je po mom su­du ima­la ve­li­ki po­ten­ci­jal.

TO­KOM NI­ZA GO­DI­NA eks­pe­ri­men­ti­sa­nja vi­še pu­ta sam me­njao osnov­ni si­stem, na­rav­no dr­že­ći se sve vre­me osnov­ne za­mi­sli, da »kran« tre­ba da uda­lji ke­de­ra od osnov­ne stru­ne i ta­ko ga spre­či da ob­mo­ta pred­vez oko nje. Svo­je re­še­nje na­zvao sam Žil si­stem za lov štu­ke, ali ga »pa­ko­sni­ci« (tj. mo­ji naj­bo­lji dru­go­vi po šta­pu) zbog cr­nih cev­či­ca na­zva­še Ži­lo­vi čun­ci. Vi ga, na­rav­no, mo­že­te zva­ti ka­ko god ho­će­te, ali vam u sva­kom slu­ča­ju sa­ve­tu­jem da ga na­pra­vi­te i is­pro­ba­te, a ne sum­njam da će­te ima­ti uspe­ha jer je pro­ve­re­no efi­ka­san.

Bez ika­kvog pre­te­ri­va­nja mo­gu da ka­žem da pri za­ba­ci­va­nju ovog si­ste­ma sa oka­če­nim ke­de­rom u vo­du ni u 100 slu­ča­je­va ne­ma ni­ti jed­nog mr­še­nja ke­de­ra i pred­ve­za oko glav­ne stru­ne. Ke­der uvek pa­da u vo­du odvo­jen od glav­ne stru­ne i ne mo­že da se ob­mo­ta oko nje ni ka­sni­je, ta­ko da dok če­ka­mo da štu­ka uda­ri ne mo­ra­mo ni tre­nut­ka da raz­mi­šlja­mo o to­me da li sve sto­ji ka­ko tre­ba, te da zbog te sum­nje va­di­mo si­stem iz vo­de, što uvek za po­sle­di­cu ima zna­ča­jan gu­bi­tak ži­vah­no­sti ri­bi­ce ko­ju ko­ri­sti­mo za ma­mac jer pri­vla­če­nje, va­đe­nje na su­vo i po­nov­no za­ba­ci­va­nje pred­sta­vlja­ju za nju ozbi­ljan stres.

JA SAM OVU MON­TA­ŽU na­pra­vio ta­ko da je ke­der uvek na is­toj uda­lje­no­sti od po­vr­ši­ne vo­de (na 80-90 cm is­pod nje). To se do­bro po­ka­za­lo iz pot­pu­no lo­gič­nog raz­lo­ga – štu­ki­ne oči su na vr­hu gla­ve (tj. sa gor­nje stra­ne), ta­ko da ona le­že­ći bli­zu dna ili iza ne­ke pre­pre­ke po­sma­tra šta se una­o­ko­lo de­ša­va, pri če­mu mno­go bo­lje vi­di po­ten­ci­jal­ni plen ko­ji je iz­nad nje, pre­ma po­vr­ši­ni i dnev­noj sve­tlo­sti, ne­go onaj sa­kri­ven u tra­vi, sen­ci po­to­plje­nog sta­bla ili oko ne­ke dru­ge pre­pre­ke u vo­di. Ta­kva tam­ni­ja me­sta štu­ka re­zer­vi­še sa­mo za se­be. A s ob­zi­rom na to da ke­de­ru ko­ji je na ova­kvoj mon­ta­ži ni­šta ne sme­ta da sve vre­me slo­bod­no pli­va i vr­ti se, la­ko će iza­zva­ti štu­ku na na­pad. Ovaj si­stem je ide­a­lan za pe­ca­nje na te­re­ni­ma na ko­ji­ma se tra­va ne vi­di na po­vr­ši­ni, ali je ima na dnu, jer ke­der ni­ka­ko ne mo­že da za­ro­ni i sa­kri­je se u prid­ne­nu ve­ge­ta­ci­ju, u ko­joj ni naj­glad­ni­ja štu­ka ne bi mo­gla da ga na­đe... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 502-)

 

 

fShare