Većina iskusnih ribolovaca nastoji da u svakoj situaciji odabere pristup koji je istovremeno primeren konkretnim uslovima i efikasan, pri tom najčešće praveći manji ili veći kompromis. Međutim, ima i onih koji nekada namerno izaberu način koji nije najlakši, jer baš u njegovoj primeni vide poseban izazov ili šansu da ostvare bolji ulov od ostalih. Ovo je priča o jednom takvom ribolovu
Sa prvim sunčanim danima početkom svakog proleća otvaram sezonu pecanja na stajaćicama u široj okolini Niša, gde lovim babušku, najpre je tražeći, naravno, na najplićim barama, koje se prve zagreju, usled čega u njima počne da buja razno bilje i da vrvi od sitnih životinjskih organizama, te se i riba aktivira. Skoro sve te bare imaju mnogo vodenog rastinja, što ribolov dubinskim metodom, uključujući i fider, čini vrlo komplikovanim ili naprosto nemogućim. Zato se većina kolega na takvim revirima opredeljuje za plovkarenje, najčešće takmičarcima (teleskopima bez vođica) ili bolonjezima.
ALI ZA MENE POSEBAN IZAZOV predstavlja baš fider ribolov u takvim uslovima, pa mu nisam odoleo ni ovih dana, pred sam kraj marta i uvođenje ograničenja u kretanju zbog epidemije korona virusa. Zanimljivo, iako smo tek zagazili u proleće, malobrojne kolege plovkaroši koje sam na odabranoj maloj stajaćici zatekao žalili su se da se već aktivirao cverglan i da ta najveća noćna mora ribolovaca koji pecaju na prirodne mamce izuzetno agresivno kidiše na crve i gliste.
Ja sam po svom starom dobrom običaju poneo sve mamce kako bih eksperimentisao sa njima, pa sam osim crvića i glista (koji se podrazumevaju, jer ih većina riba, uključujući i babušku, rado uzima cele sezone) imao malo kuvanog žita i šećerca, ali i babuški omiljenu poslasticu od griza – boltušku... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 503-)