U ve­ći­ni si­tu­a­ci­ja, ma ko­jom teh­ni­kom pe­ca­li, po­želj­no je da ko­ri­sti­mo naj­fi­ni­ji mo­gu­ći pri­bor i si­stem sa ko­jim mo­že­mo bez pro­ble­ma iz­va­di­ti one ri­be ka­kve se na kon­kret­nom me­stu naj­če­šće ja­vlja­ju. Ali u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma stva­ri ni­su baš ta­ko jed­no­stav­ne...

Po­sled­njeg da­na mar­ta od­lu­čio sam da po­ra­nim na Ju­žnu Mo­ra­vu, jer su me­te­o­ro­lo­zi na­ja­vi­li da se tog po­po­dne­va oče­ku­ju plju­sko­vi, pa sam hteo da is­ko­ri­stim ju­tro za pe­ca­nje. Do­če­ka­li su me tmur­no i ve­o­ma ve­tro­vi­to vre­me, te sta­bi­lan vo­do­staj, ali ne­što vi­ši od uobi­ča­je­nog za ovo do­ba go­di­ne.

TRA­ŽIO SAM ME­STA SA MIR­NI­JIM to­kom u pri­o­ba­lju, jer sam pla­ni­rao da pr­ven­stve­no pe­cam šlji­va­ra, pa sam naj­pre pro­bao na jed­noj po­zi­ci­ji is­pod ve­li­ke obo­re­ne vr­be, gde je vo­da go­to­vo sta­ja­la. Tu sam mo­gao bez pro­ble­ma da pe­cam i hra­ni­li­com sa ote­ža­njem od 20 gra­ma, ali sam se ipak od­lu­čio za ne­što te­žu – za AS-ov mo­del otvo­re­nih kra­je­va (eng. »open end«) sa 30 gra­ma olo­va, za­to što je ve­li­kog ka­pa­ci­te­ta, tj. mo­že da po­ne­se do­sta pri­ma­me, pa mi vr­lo če­sto slu­ži ne sa­mo za pe­ca­nje već i za po­čet­no hra­nje­nje. U bra­šna­stu pri­ma­mu Gol­den Fish Yel­low Per­fect Mix sam uba­cio do­sta pre­zle da bih sma­njio ka­lo­rij­sku vred­nost sme­se a i do­bio na kvan­ti­te­tu, jer sam se na­dao da će to pri­vu­ći ci­pri­ni­de ko­ji se na­đu u bli­zi­ni, tj. u mir­ni­jem de­lu to­ka, bli­zu oba­le. U po­čet­ku je, me­đu­tim, ak­tiv­nost ri­be iz­o­sta­la, pa sam na pr­vi tr­zaj če­kao ce­lih po­la sa­ta. Ta­da sam imao pri­lič­no jak uda­rac, od kog se ose­tlji­vi vrh mo­ga fi­de­ra sa­vio to­li­ko da sam po­mi­slio da je ma­mac uze­la ne­ka krup­na ri­ba, ali se br­zo is­po­sta­vi­lo da je cr­vi­ća na du­gom pred­ve­zu po­ku­pio »go­ve­da­rac«, za ko­jim je re­dom do­šlo još ne­ko­li­ko nje­go­vih srod­ni­ka.

IZ IS­KU­STVA ZNAM DA NE­MA šan­se da se ne­što dru­go uhva­ti kad na­i­đe ja­to ove ri­be na hra­ni­li­šte (kao ka­da nas na­pad­ne »peš« na Du­na­vu ili cver­glan na ba­ra­ma), pa sam od­lu­čio da pro­me­nim lo­ka­ci­ju. Pre­se­lio sam se par sto­ti­na me­ta­ra niz­vod­ni­je, kod jed­ne od (na­ža­lost) mno­go­broj­nih se­pa­ra­ci­ja po­red Ju­žne Mo­ra­ve. Dok su to­kom le­ta i je­se­ni tu eks­plo­a­ti­sa­li pe­sak, pre­gra­di­li su re­ku i na­pra­vi­li ve­li­ko ostr­vo pu­tem spo­je­no sa oba­lom, ali je ja­ka pro­leć­na vo­da od­ne­la put i ostao je sa­mo deo ostr­va na sre­di­ni re­ke, iz­nad kog sam se sme­stio.

Osim što je na tom de­lu vo­da bi­la pri­lič­no mir­na, br­zim son­di­ra­njem, tj. sa de­se­tak za­ba­ča­ja pra­zne hra­ni­li­ce, ko­ju sam pri­vla­čio po dnu, usta­no­vio sam da je i du­bo­ka tek oko me­tra, a pre­ma oče­ki­va­nju na dnu je pre­o­vla­da­vao si­tan pe­sak, pa sam pro­ce­nio da bi to mo­glo bi­ti ide­al­no me­sto za pro­leć­no pe­ca­nje šlji­va­ra.

PO­ŠTO JE DNO BI­LO rav­no i du­bi­na ujed­na­če­na, od­lu­čio sam se za da­lji­nu od 20 me­ta­ra, pa sam na­kon što sam za­ka­čio naj­lon za lajn-klip po­čeo sa uče­sta­li­jim za­ba­ci­va­njem pu­ne hra­ni­li­ce i to mi je vr­lo br­zo do­ne­lo uda­rac... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 504-)

fShare