Ra­stu­ća po­pu­lar­nost me­tod-fi­der teh­ni­ke od­ra­ža­va se i na po­ve­ća­nje po­nu­de pri­bo­ra i opre­me za taj vid ri­bo­lo­va, uklju­ču­ju­ći i hra­ni­li­ce. Na pr­vi po­gled, ve­ći­na ih je vr­lo slič­na i po kon­struk­ci­ji i po ma­te­ri­ja­lu od kog su na­pra­vlje­ne, ali raz­li­ke po­sto­je i do­bro je zna­ti na šta tre­ba obra­ti­ti pa­žnju pri­li­kom ku­po­vi­ne

Me­tod-fi­der hra­ni­li­ce rav­nog dna (eng. »flat­bed«) pro­iz­vod su re­la­tiv­no no­vi­jeg da­tu­ma, na­sled­nik pr­vo­bit­ne ži­ča­ne »lu­be­ni­čar­ke«, ko­ju su sko­ro pot­pu­no za­me­ni­le u ar­se­na­lu mo­der­nih ri­bo­lo­va­ca. Naj­jed­no­stav­ni­je re­če­no, one su na­sta­le pre­se­ca­njem po­me­nu­te sta­re hra­ni­li­ce na po­la po uz­du­žnoj osi, za­rav­nji­va­njem ote­ža­nja u ob­lik »pa­pu­či­ce« i nje­go­vim pre­ba­ci­va­njem na dno. Ovim je po­stig­nu­to da se hra­na na­la­zi na gor­njem de­lu, a da se pri tom od­jed­nom u vo­du ba­ca dvo­stru­ko ma­nje pri­ma­me ne­go ra­ni­je. Ova no­va for­ma hra­ni­li­ca po­ka­za­la se kao mno­go efi­ka­sni­ja, ali i kom­pli­ko­va­ni­ja za iz­ra­du, pa je če­sto bi­lo i ve­li­kih pro­ma­ša­ja (pr­ven­stve­no usled gre­ša­ka u kon­struk­ci­ji), čak i kod ne­kih re­no­mi­ra­nih rob­nih mar­ki, što me je i na­ve­lo da se ovo­ga pu­ta po­za­ba­vim pi­ta­njem šta je to što jed­nu me­tod hra­ni­li­cu či­ni do­brom od­no­sno lo­šom.

NA PR­VOM ME­STU JE sva­ka­ko ob­lik. Ako je neo­d­go­va­ra­ju­ći, hra­ni­li­ca pru­ža ve­li­ki ot­por pri­li­kom le­ta, okre­će se i ne mo­že da se da­le­ko i pre­ci­zno za­ba­ci. Od­nos ši­ri­ne i du­ži­ne tre­ba da bu­de re­la­tiv­no sra­zme­ran (da hra­ni­li­ca ne bu­de pre­ši­ro­ka ali ni pre­u­ska), a ta­ko­đe je ve­o­ma bit­no da je zad­nji (udi­ci bli­ži) deo hra­ni­li­ce ši­ri, či­me je te­ži­šte po­me­re­no. Ob­lik ka­plji­ce ili kru­ške je ide­a­lan, jer se nji­ma po­sti­že mak­si­mum u po­gle­du da­lji­ne za­ba­ci­va­nja pri da­toj te­ži­ni, a ujed­no i sta­bil­nost u le­tu i pre­ci­znost..

Bit­ni kon­struk­cij­ski de­ta­lji su i ras­po­red »re­ba­ra« i nji­ho­va ve­li­či­na. Nji­ho­va osnov­na ulo­ga je da dr­že hra­nu na hra­ni­li­ci, pa tre­ba da bu­du ta­ko ob­li­ko­va­na i po­sta­vlje­na da mo­gu da pri­hva­te krup­ni­je mam­ce, kao što su pe­le­ti i boj­li­ji, ko­ji se u me­tod-fi­de­ru naj­če­šće po­sta­vlja­ju »uko­pa­va­njem« u hra­nu na hra­ni­li­ci, iz­me­đu »re­ba­ra«. Ako to ni­je mo­gu­će (jer su »re­bra« pre­bli­zu), hra­ni­li­ca je prak­tič­no ne­u­po­tre­blji­va.

Osim to­ga, re­bra ne sme­ju bi­ti pre­vi­so­ka, jer to za po­sle­di­cu mo­že ima­ti za­pa­da­nje sit­ni­jih ma­ma­ca iz­me­đu njih, što mo­že one­mo­gu­ći­ti ri­bu da do­đe do njih, pa ti­me i da se upe­ca.

KA­KO JE RE­ŠEN PRED­NJI KRAJ hra­ni­li­ce (bli­ži šta­pu) va­žno je na­ro­či­to ako se lo­vi sa slo­bod­nim mam­cem, tj. onim ko­ji ni­je uti­snut u pri­ma­mu, već vi­si is­pod hra­ni­li­ce. Ube­dlji­vo su se naj­bo­lje po­ka­za­li mo­de­li ko­ji ima­ju gu­me­ni ne­mr­se­ći (eng. »an­ti tan­gle«) »ru­ka­vac«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 504-)

 

fShare