To­ma je od ma­lih no­gu na vo­di pro­vo­dio sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak, a po­sled­njih go­di­na se pot­pu­no po­sve­tio fi­de­ru; tom tehni­kom pe­ca i re­kre­a­tiv­no i na tak­mi­če­nji­ma, ko­ja su mu, po nje­go­vim re­či­ma, po­mo­gla da znat­no una­pre­di svo­je ume­će i efi­ka­snost. Stal­nim usa­vr­ša­va­njem je do­šao do re­še­nja ko­ja mu da­ju ri­bu pod­jed­na­ko do­bro i na te­ku­ćim i na sta­ja­ćim vo­da­ma, a ono što sma­tra naj­va­žni­jim za uspeh po­de­lio je sa či­ta­o­ci­ma Ri­bo­lo­va

Po­zna­jem mno­go do­brih ri­bo­lo­va­ca, o ko­ji­ma bi se ima­lo šta na­pi­sa­ti u ru­bri­ci »Je­dan od nas«. Ali ovog pu­ta sam re­šio da pro­bam da na ne­što dru­ga­či­ji na­čin od tog uobi­ča­je­nog pred­sta­vim jed­nog od tih ko­le­ga. To­mi­slav Milj­ko­vić To­ma je od onih pe­ca­ro­ša ko­ji ne bro­je da­ne pro­ve­de­ne na vo­di, a go­di­šnje ta­kvih si­gur­no sku­pi pre­ko dve­sta. Osim da­na, To­ma ne bro­ji ni ulo­vlje­ne de­ve­ri­ke (za ko­je je spe­ci­ja­li­sta), a naj­če­šće ih i ne me­ri, ali pro­šle se­zo­ne ih je uhva­tio za­i­sta mno­go (a već se upi­sao ulo­vom ri­be te vr­ste i u 2021). Ka­ko po mno­go če­mu ni­je ti­pi­čan ov­da­šnji ri­bo­lo­vac, ne­ću se ba­vi­ti ti­me ka­da je, gde i ka­ko po­čeo da pe­ca. Ume­sto to­ga, pro­ba­ću da vam pre­ne­sem šta on sam vi­di kao raz­lo­ge što ima uspe­ha u ri­bo­lo­vu, te šta sma­tra naj­bit­ni­jim za ostva­ri­va­nje do­brih re­zul­ta­ta u fi­de­ru, u kom se 2020. oku­šao na re­pu­blič­kom pr­ven­stvu, u Srp­skoj li­gi i na broj­nim ku­po­vi­ma, na ko­ji­ma je ostva­rio vi­še do­brih re­zul­ta­ta, od ko­jih po­seb­no iz­dva­ja tre­ća me­sta u ge­ne­ral­nom pla­sma­nu AS Fe­e­der li­ge i Tro­fe­ja Be­o­gra­da. Evo da­kle, To­mi­ne pri­če, iz pr­ve ru­ke:

  1. Sma­tram da je u ri­bo­lo­vu naj­va­žni­je da čo­vek vo­li i tu ak­tiv­nost i pri­ro­du u ce­li­ni. Ja pe­ca­nje jed­no­stav­no obo­ža­vam i po­sve­ću­jem mu sve svo­je slo­bod­no vre­me i sil­nu ener­gi­ju, a ni sred­stva baš ne šte­dim. Po­ma­lo mi zbog sve­ga to­ga pri­di­ku­ju čla­no­vi po­ro­di­ce i pri­ja­te­lji, ali me ipak svi oni do­bro raz­u­me­ju, tj. vi­de ko­li­ko mi mno­go zna­či bo­ra­vak u pri­ro­di, na vo­di, sa šta­pom u ru­ci.
  2. Ot­ka­da znam za se­be ri­bo­lov mi je bio jed­na od naj­ve­ćih stra­sti, a ka­ko sam od­ra­stao i sa­zre­vao, po­sta­ja­la je sve ja­ča i sve sam joj se vi­še pre­pu­štao. Ali ni­je do­volj­no sa­mo pro­ve­sti mno­go vre­me­na u toj ak­tiv­no­sti, već je neo­p­hod­no i raz­mi­šlja­ti, ana­li­zi­ra­ti do­ži­vlje­no, eks­pe­ri­men­ti­sa­ti, uči­ti... Moj na­pre­dak kao ri­bo­lov­ca na­glo je ubr­zan u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, ot­ka­ko sam se opre­de­lio is­klju­či­vo za fi­der, učla­nio u klub Ener­go tim i po­čeo da se tak­mi­čim... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 524-)