Ko­lu­ba­ra je jed­na od na­ših re­ka mren­skog ti­pa na ko­ju sva­ke zi­me u ve­li­kom bro­ju do­la­ze i ri­bo­lov­ci iz uda­lje­ni­jih kra­je­va, i to sko­ro svi za­to da bi pe­ca­li sko­ba­lja, ko­ji ov­de ne do­sti­že ve­li­či­ne svo­jih sr­od­ni­ka iz Dri­ne ili Za­pad­ne Mo­ra­ve, ali ga ima podo­sta i mo­že se uspe­šno hva­ta­ti, na­ro­či­to na plo­vak

Po­lo­vi­nom ja­nu­a­ra ko­nač­no je pao du­go oče­ki­va­ni sneg i tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha na ši­rem pod­ruč­ju La­za­rev­ca su pa­le is­pod nu­le, što svi pra­vi lju­bi­te­lji zim­skog pe­ca­nja sko­ba­lja sa ne­str­plje­njem iš­če­ku­ju. Am­bi­jent je ta­da lep za oko, a ka­da mraz steg­ne, uigra­ne eki­pe ko­je pla­ni­ra­ju da iole du­že pe­ca­ju na oba­li oba­ve­zno na­lo­že va­tru, na ko­joj se na dr­ve­nim ra­žnji­ći­ma naj­če­šće pe­ku sla­ni­na i ko­ba­si­ce. Tu, uz po ne­ku »do­ma­ću«, oba­ve­zno kre­nu i raz­ne ri­bo­lo­vač­ke pri­če. Ta­kva pra­va zim­ska idi­la me­ne i mo­je pri­ja­te­lje vra­ća u da­ne de­tinj­stva, ka­da smo u slič­nom am­bi­jen­tu, na re­ci Pe­štan, pri­to­ci Ko­lu­ba­re, če­sto pe­ca­li po sne­gu ko­ji se za­dr­ža­vao i po ne­ko­li­ko me­se­ci.

ZA­HVA­LJU­JU­ĆI SO­LID­NOM RI­BLJEM fon­du, Ko­lu­ba­ra je do­sta po­se­će­na i da­nas, na­ro­či­to u zim­skom pe­ri­o­du, ka­da u svim po­pu­lar­nim zi­mov­ni­ci­ma već od ra­nog ju­tra bu­de ve­li­ka gu­žva. Pri­me­ra ra­di, pre ne­ko­li­ko go­di­na, ka­da se sko­balj pe­cao kod že­le­znič­ke sta­ni­ce u Slov­cu, jed­nom pri­li­kom smo mo­je ko­le­ge i ja sti­gli na vo­du već u pet sa­ti, po de­be­lom mra­ku, a sva su me­sta već bi­li za­u­ze­li ri­bo­lov­ci, ko­ji su uve­li­ko pi­li ka­fu, uglav­nom odav­no sku­va­nu na va­tri za­lo­že­noj uz oba­lu. Ka­da sam jed­nog od njih upi­tao u ko­li­ko su sa­ti do­šli, od­go­vo­rio mi je, sa­svim ozbilj­no, da su on i nje­go­vo dru­štvo kre­nu­li od ku­će po­sle Tre­ćeg TV dnev­ni­ka, i od ta­da sam de­fi­ni­tiv­no od­u­stao od ra­nih zim­skih od­la­za­ka na Ko­lu­ba­ru.

Iskre­no go­vo­re­ći, za to imam je­dan još bo­lji raz­log od od­su­stva že­lje da sa­ti­ma če­kam da se raz­da­ni ne bih li za­ba­cio. Na­i­me, ka­da su tem­pe­ra­tu­re ni­ske, kao što je bio slu­čaj oko sre­di­ne ja­nu­a­ra, ri­ba je obič­no naj­ak­tiv­ni­ja u naj­to­pli­jem de­lu da­na, od 11 do 14 č, pa pe­ca­nje u to vre­me mo­že bi­ti znat­no pr­o­duk­tiv­ni­je od ju­tar­njeg.

KO­LE­GE KO­JE IMA­JU VE­ĆE is­ku­stvo sa ove na­še le­pe re­ke, na ko­joj lo­ve mno­gi mo­ji su­gra­đa­ni iz La­za­rev­ca, kao i Obre­nov­ča­ni, Va­ljev­ci itd., zna­ju da sko­ba­lja zi­mi ni­je la­ko pri­ma­mi­ti i da ga mo­ra­mo tra­ži­ti, jer se ja­ta če­sto pre­me­šta­ju. De­ša­va se, na pri­mer, da na ne­kom me­stu upe­ca­mo do­sta ri­be, pa na­red­nog da­na opet tu do­đe­mo i vi­di­mo da se ni­šta ni­je iole zna­čaj­ni­je pr­o­me­ni­lo, ali nje jed­no­stav­no vi­še ne­ma, a pr­o­ra­di na ne­koj dru­goj po­zi­ci­ji. No ni to ni­je sve, jer ima i si­tu­a­ci­ja kad se sko­balj ja­vlja is­pred nas, a ne­će da uzme ma­mac sve dok se ne po­me­ri­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka le­vo ili de­sno i ta­ko do­bi­je­mo bo­lji ugao za »ko­če­nje« plov­ka na toj kon­kret­noj lo­ka­ci­ji, što ume da ne­ka­da bu­de i ključ­ni fak­tor uspe­ha, tj. da od­mah poč­ne da da­je ri­bu.

Sli­ke ko­je vi­di­te uz ovaj tekst na­pra­vlje­ne su kod Slov­ca, gde sam oti­šao na pred­log ko­le­ge  i pri­ja­te­lja Pre­dra­ga Dra­gi­će­vi­ća Pe­đe, vr­snog sko­ba­lja­ša iz tog me­sta. Na­i­me, po­zvao sam ga da ga pi­tam zna li ka­kve su pri­li­ke na vo­di, a on mi je re­kao da se na­la­zi upra­vo u Slov­cu i da ne­ma gu­žve, bu­du­ći da se pe­ca­ro­ši ko­ji su ra­no do­šli već uve­li­ko vra­ća­ju ku­ća­ma, ka­ko zbog sla­bog ulo­va, ta­ko i zbog zi­me. Ina­če, u po­sled­nje vre­me na ovom de­lu re­ke ima mno­go ri­bo­lo­va­ca iz ra­znih de­lo­va Sr­bi­je, a naj­vi­še iz Obre­nov­ca, Be­o­gra­da, Sur­či­na i oko­li­ne, ko­ji la­ko i br­zo sti­žu auto-pu­tem Mi­loš Ve­li­ki, bu­du­ći da je is­klju­če­nje za Laj­ko­vac u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Ko­lu­ba­re.

ČIM SAM ČUO KA­KO sto­je stva­ri, spa­ko­vao sam se i oko 11 sa­ti sti­gao u Slo­vac, gde je Pe­đa već pe­cao, ovog pu­ta na po­zi­ci­ji niz­vod­no od mo­sta, pre­ma pre­li­vu. Dok sam se ra­spre­mao, pri­me­tio sam da se ri­ba ja­vlja na po­vr­ši­ni, a Pe­đa je ubr­zo do­bio jed­nog le­pog sko­ba­lja... (-Ceo tekst mo­že­te pr­o­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 525-)

 

 

 

fShare