Kolubara je jedna od naših reka mrenskog tipa na koju svake zime u velikom broju dolaze i ribolovci iz udaljenijih krajeva, i to skoro svi zato da bi pecali skobalja, koji ovde ne dostiže veličine svojih srodnika iz Drine ili Zapadne Morave, ali ga ima podosta i može se uspešno hvatati, naročito na plovak
Polovinom januara konačno je pao dugo očekivani sneg i temperature vazduha na širem području Lazarevca su pale ispod nule, što svi pravi ljubitelji zimskog pecanja skobalja sa nestrpljenjem iščekuju. Ambijent je tada lep za oko, a kada mraz stegne, uigrane ekipe koje planiraju da iole duže pecaju na obali obavezno nalože vatru, na kojoj se na drvenim ražnjićima najčešće peku slanina i kobasice. Tu, uz po neku »domaću«, obavezno krenu i razne ribolovačke priče. Takva prava zimska idila mene i moje prijatelje vraća u dane detinjstva, kada smo u sličnom ambijentu, na reci Peštan, pritoci Kolubare, često pecali po snegu koji se zadržavao i po nekoliko meseci.
ZAHVALJUJUĆI SOLIDNOM RIBLJEM fondu, Kolubara je dosta posećena i danas, naročito u zimskom periodu, kada u svim popularnim zimovnicima već od ranog jutra bude velika gužva. Primera radi, pre nekoliko godina, kada se skobalj pecao kod železničke stanice u Slovcu, jednom prilikom smo moje kolege i ja stigli na vodu već u pet sati, po debelom mraku, a sva su mesta već bili zauzeli ribolovci, koji su uveliko pili kafu, uglavnom odavno skuvanu na vatri založenoj uz obalu. Kada sam jednog od njih upitao u koliko su sati došli, odgovorio mi je, sasvim ozbiljno, da su on i njegovo društvo krenuli od kuće posle Trećeg TV dnevnika, i od tada sam definitivno odustao od ranih zimskih odlazaka na Kolubaru.
Iskreno govoreći, za to imam jedan još bolji razlog od odsustva želje da satima čekam da se razdani ne bih li zabacio. Naime, kada su temperature niske, kao što je bio slučaj oko sredine januara, riba je obično najaktivnija u najtoplijem delu dana, od 11 do 14 č, pa pecanje u to vreme može biti znatno produktivnije od jutarnjeg.
KOLEGE KOJE IMAJU VEĆE iskustvo sa ove naše lepe reke, na kojoj love mnogi moji sugrađani iz Lazarevca, kao i Obrenovčani, Valjevci itd., znaju da skobalja zimi nije lako primamiti i da ga moramo tražiti, jer se jata često premeštaju. Dešava se, na primer, da na nekom mestu upecamo dosta ribe, pa narednog dana opet tu dođemo i vidimo da se ništa nije iole značajnije promenilo, ali nje jednostavno više nema, a proradi na nekoj drugoj poziciji. No ni to nije sve, jer ima i situacija kad se skobalj javlja ispred nas, a neće da uzme mamac sve dok se ne pomerimo nekoliko koraka levo ili desno i tako dobijemo bolji ugao za »kočenje« plovka na toj konkretnoj lokaciji, što ume da nekada bude i ključni faktor uspeha, tj. da odmah počne da daje ribu.
Slike koje vidite uz ovaj tekst napravljene su kod Slovca, gde sam otišao na predlog kolege i prijatelja Predraga Dragićevića Peđe, vrsnog skobaljaša iz tog mesta. Naime, pozvao sam ga da ga pitam zna li kakve su prilike na vodi, a on mi je rekao da se nalazi upravo u Slovcu i da nema gužve, budući da se pecaroši koji su rano došli već uveliko vraćaju kućama, kako zbog slabog ulova, tako i zbog zime. Inače, u poslednje vreme na ovom delu reke ima mnogo ribolovaca iz raznih delova Srbije, a najviše iz Obrenovca, Beograda, Surčina i okoline, koji lako i brzo stižu auto-putem Miloš Veliki, budući da je isključenje za Lajkovac u neposrednoj blizini Kolubare.
ČIM SAM ČUO KAKO stoje stvari, spakovao sam se i oko 11 sati stigao u Slovac, gde je Peđa već pecao, ovog puta na poziciji nizvodno od mosta, prema prelivu. Dok sam se raspremao, primetio sam da se riba javlja na površini, a Peđa je ubrzo dobio jednog lepog skobalja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 525-)