Po­lo­žaj šta­pa od­go­va­ra­ju­ći sva­koj kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji je­dan je od glav­nih fak­to­ra uspe­ha u fi­der pe­ca­nju. Me­đu­tim, mno­gi ri­bo­lov­ci o to­me ne vo­de do­volj­no ra­ču­na, već se sle­po dr­že jed­nom usvo­je­nog sta­va da po­sto­ji sa­mo po je­dan pra­vi­lan po­lo­žaj za sta­ja­će i te­ku­će vo­de. A stva­ri sto­je znat­no dru­ga­či­je

Jed­no od osnov­nih pra­vi­la ko­je no­vo­pe­če­ni fi­der ri­bo­lov­ci na­u­če od­no­si se na po­sta­vlja­nje šta­pa, a ono gla­si: na sta­ja­ći­ca­ma štap se po­sta­vlja ni­sko, sa vr­hom ka vo­di, a na re­ka­ma vi­so­ko, tj. sa vr­hom upe­re­nim ka ne­bu. Mno­gi to uzmu zdra­vo za go­to­vo, po­ve­ru­ju da su po­ku­pi­li sve zna­nje ovog sve­ta i da od tog osnov­nog pra­vi­la ne­ma ni­ka­kvih od­stu­pa­nja, pa ga se strikt­no dr­že uvek i svu­da, ne shva­ta­ju­ći da u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma ta na­čel­na pre­po­ru­ka ne va­ži i da, šta­vi­še, vo­di ka lo­ši­jem ulo­vu od onog ko­ji bi bi­lo mo­gu­će ostva­ri­ti, ili čak ka to­me da on pot­pu­no iz­o­sta­ne.

RAZ­LOG ZA TO PRI­LIČ­NO je jed­no­sta­van: pri od­re­đi­va­nju ide­al­nog po­lo­ža­ja šta­pa za od­re­đe­nu si­tu­a­ci­ju tre­ba se pre sve­ga upra­vlja­ti ti­me da osnov­ni naj­lon mo­ra da bu­de slo­bo­dan, tj. da ne sme na­le­ga­ti na dno ni­ti na ma ka­kve pre­pre­ke u vo­di. To je neo­p­hod­no zbog efi­ka­sne sig­na­li­za­ci­je, tj. ja­snog pre­no­še­nja kon­ta­ka­ta ri­be sa mam­cem (ili hra­nom), što je »pri­gu­še­no« uko­li­ko se in­for­ma­ci­ja us­put de­li­mič­no ili pot­pu­no pre­ne­se na bi­lo šta na šta naj­lon na­le­že.

Ka­da vo­da te­če, ne­ma ve­li­kih di­le­ma, jer pri pe­ca­nju u ta­kvim uslo­vi­ma sko­ro uvek vrh šta­pa tre­ba da bu­de vi­so­ko po­dig­nut. Ta­ko se po­sti­že da što ma­nje naj­lo­na bu­de u vo­di, či­me se sma­nju­je uti­caj reč­nog to­ka na stru­nu i si­stem. Me­đu­tim, na sta­ja­ći­ca­ma stva­ri ni­su ta­ko jed­no­stav­ne, jer pre ne­go što od­lu­či­mo ka­ko će­mo po­sta­vi­ti štap (ili šta­po­ve), mo­ra­mo da pro­ve­ri­mo ka­kva je si­tu­a­ci­ja u vo­di is­pred nas, tj. da li iz­me­đu vr­ha šta­pa i tač­ke u ko­ju će­mo pla­si­ra­ti si­stem(e) ima tra­ve ili ne­kog dru­gog vo­de­nog ra­sti­nja, po­to­plje­nog dr­ve­ća, ste­na ili dru­gih pre­pre­ka, te po­sto­je li mo­žda na toj pu­ta­nji ne­ki ve­ći pre­la­zi du­bi­ne (škar­pe, spru­do­vi, ra­se­di...). Na­rav­no, to se naj­pre utvr­đu­je po­gle­dom, ali ka­ko je is­pod po­vr­ši­ne te­ško ne­što vi­de­ti na ve­ćoj da­lji­ni, od­no­sno du­bi­ni, čak i ka­da je vo­da bi­stra, mo­ra­mo pri­be­ći son­di­ra­nju te­re­na, tj. »pre­pi­pa­va­nju«, za šta se naj­če­šće ko­ri­sti olo­vo na kra­ju si­ste­ma bez udi­ce.

Na­kon što na taj na­čin pri­bli­žno sni­mi­mo sta­nje, pre­la­zi­mo na prob­ne za­ba­ča­je, ko­ji tre­ba da nam de­fi­ni­tiv­no po­ka­žu da li je naj­lon slo­bo­dan ili ne ka­da je vrh šta­pa spu­šten pre­ma vo­di. To pro­ve­ra­va­mo gle­da­ju­ći da li uop­šte uoča­va­mo udar­ce ili ne i ko­li­ko ih uspe­šno re­a­li­zu­je­mo, a po­tom to­kom iz­vla­če­nja si­ste­ma pa­žlji­vo pra­ti­mo da li hra­ni­li­ca ili naj­lon do­la­ze s ne­čim u kon­takt.

UKO­LI­KO VI­DI­MO DA NE­MA ka­če­nja hra­ni­li­ce i da je osnov­ni naj­lon sve vre­me slo­bo­dan, tj. da ni­šta ne do­di­ru­je i ni za šta ne za­pi­nje, on­da ne­ma ni­ka­kve sum­nje da štap mo­že­mo po­sta­vi­ti sa vr­hom ni­sko spu­šte­nim ka vo­di. To je osnov­ni po­lo­žaj... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu broj 526-)

 

 

fShare