Vo­do­sta­ji ve­ći­ne na­ših ri­je­ka su na ni­vou uobi­ča­je­nom za naj­su­šni­ji i naj­to­pli­ji dio go­di­ne i još opa­da­ju. Osim što je po naj­ve­ćem sun­cu opa­sno bi­ti na otvo­re­nom, tj. kraj vo­de ili u čam­cu, šan­se da pre­ko da­na ulo­vi­mo smu­đa na va­ra­li­cu su vr­lo ma­le. Za­to se ve­ći­na onih ko­ji tu gra­blji­vi­cu lo­ve na vje­štač­ke mam­ce sa­da opre­dje­lju­je za pe­ca­nje na vo­ble­re u ve­čer­njim sa­ti­ma i u svi­ta­nje, a ta­mo gdje je ri­bo­lov ne­pre­kid­no do­zvo­ljen i to­kom no­ći (svu­da se u raz­do­blju ljet­njeg ra­ču­na­nja vre­me­na smi­je lo­vi­ti iz­me­đu 3 i 21 č). I ka­da se smr­ka­va i ka­da se raz­da­nju­je, smuđ, ko­ji ima od­li­čan vid i br­že se pri­la­go­đa­va pro­mje­ni svje­tlo­snih uslo­va od vr­sta ko­ji­ma se hra­ni, pri­la­zi oba­li da bi pro­go­nio ka­u­gle­re i dru­gu sit­nu ri­bu, pa ga ta­da mo­že­mo lo­vi­ti vo­ble­ri­ma, ka­ko sa oba­le ta­ko i iz plo­vi­la.

Autor sa smuđem uhvaćenim na Dunavu kod Slankamena

Na ta­kvim mje­sti­ma se pri­je sve­ga mo­ra­mo pra­vil­no po­sta­vi­ti, ta­ko da mo­že­mo da vo­di­mo va­ra­li­cu pod uglom pod ko­jim se kre­će i ri­ba ko­ju smu­đe­vi pro­go­ne. Dru­gi fak­tor uspje­ha je str­plje­nje, bu­du­ći da se mo­že de­si­ti da i vi­še od sa­ta če­ka­mo na cug to­kom ko­ga će se sta­kle­no­o­ki gra­blji­vac ak­tiv­no hra­ni­ti, što mo­že tra­ja­ti i ma­nje od 10 mi­nu­ta, a na­kon to­ga ne­ri­jet­ko po­no­vo na­stu­pa pot­pu­no za­tiš­je.

UKO­LI­KO LO­VI­MO IZ ČAM­CA, mo­že­mo tra­ži­ti smu­đa kraj ka­me­nih na­pe­ra, na pje­šča­nim spru­do­vi­ma, pre­li­vi­ma i br­za­ci­ma ko­ji se for­mi­ra­ju iza ve­ćih pre­pre­ka u vo­di. Pe­ca­mo li sa oba­le, fo­ku­si­ra­će­mo se pri­je sve­ga na po­te­se sa ka­me­ni­tim dnom (ko­je uka­zu­je na br­ži pro­tok), na ka­me­nom po­su­te ili be­to­ni­ra­ne ke­je­ve, pre­li­ve na­kon ko­jih se du­bi­na na­glo po­ve­ća­va... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 329-)

fShare