Kolubara u Ćelijama ume da obraduje ribolovce u zimskom periodu krupnim skobaljima, ali i mrenama i klenovima. Međutim, pecanje na ovom reviru nije uvek jednostavno, pre svega zato što se riba kreće, pa ne možemo nikada biti sasvim sigurni ima li je tu gde smo stali i hoće li se na tom mestu dovoljno dugo zadržati
Početkom druge polovine februara sa svojim drugarima Zoranom Jeremićem Fanom i Dejanom Đurđevićem Dekijem dogovorio sam se da odemo na jedan od najpopularnijih terena u našem kraju – na Kolubaru kod sela Ćelije. To nam nije na pamet palo tek tako. Naime, prethodnog dana sam uspešno pecao skobalja na Kolubari u Slovcu, iako je na tom delu reke nivo vode porastao za oko metar zbog radova na izgradnji novog izlaza sa auto-puta Miloš Veliki, koji direktno vodi u Valjevo, a Kolubaru u Slovcu preseca na dva mesta. U povratku, prelazeći most na Kolubari u Ćelijama, video sam da ima dosta ribolovaca, i pošto sam uskoro, posle malo raspitivanja, saznao da je i tu počeo povremeno da se javlja prilično krupan skobalj za Kolubaru, nas trojica smo rešili da to već narednog dana iskoristimo.
U ĆELIJAMA JE RANIJIH godina bilo dosta krupnog skobalja, klena i mrene, ali poslednjih sezona taj teren je manje izdašan, uglavnom zbog toga što je voda veoma često neprirodno mutna usled radova na izgradnji pomenutog puta, tj. na izmeštanju toka reke Ljig, pritoke Kolubare, u neposrednoj blizini sela Ćelije. Inače, ovaj revir je lazarevačkim ribolovcima posebno omiljen, pa ima i dosta onih koji skoro da nigde drugde i ne pecaju. Nije retkost da se u Ćelijama nađe i po pedesetak kolega, čak i onda kada riba nije naročito aktivna, jer dugogodišnji poznanici uvek nađu temu za ribolovačke priče i šale.
U ĆELIJAMA POSTOJE dva mosta – putnički i stari drveni, a u najhladnijem delu sezone najviše se peca baš na delu Kolubare između mostova i malo ispod putničkog mosta. Na tom potesu ima solidne dubine – oko dva metra pri prosečnom vodostaju – a osim skobalja se često javljaju i krupni klenovi i mrene. Iz dubine ispod putničkog mosta reka izlazi na preliv, na kom se skobalj često »kupa« kada sunce ogreje.
Na Sretenje (15. februara), na vodu smo došli oko 6,30 č. Kako je tih dana osetno zahladnelo u odnosu na prethodni period, procenili smo da će se riba verovatno premestiti u najdublji deo, pa smo odlučili da pecamo na sredokraći između dva mosta. Čim smo zauzeli mesta, naložili smo vatru jer je bilo vrlo hladno – temperatura je bila osam stepeni ispod nule – tako da smo povremeno pravili pauze i okupljali se oko plamena da bismo se malo ugrejali.
RIBA SE DUGO nije javljala na našem mestu i do 11 sati nismo dobili nijednog skobalja, iako je bilo očigledno da nije sasvim neaktivan jer su kolege koje su pecale nešto nizvodnije od nas imale po nekoliko komada... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 527-)