Kolubara u Ćelijama ume da obraduje ribolovce u zimskom pe­ri­odu krupnim skobaljima, ali i mre­na­ma i kle­no­vi­ma. Međutim, pe­ca­nje na ovom re­vi­ru ni­je uvek jedno­stavno, pre svega zato što se riba kre­će, pa ne možemo nikada biti sasvim si­gurni ima li je tu gde smo stali i hoće li se na tom me­stu do­voljno du­­go zadrža­ti 

Po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne fe­bru­a­ra sa svo­jim dru­ga­ri­ma Zo­ra­nom Je­re­mi­ćem Fa­nom i De­ja­nom Đur­đe­vi­ćem De­ki­jem do­go­vo­rio sam se da ode­mo na je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih te­re­na u na­šem kra­ju – na Ko­lu­ba­ru kod se­la Će­li­je. To nam ni­je na pa­met pa­lo tek ta­ko. Na­i­me, pret­hod­nog da­na sam uspe­šno pe­cao sko­ba­lja na Ko­lu­ba­ri u Slov­cu, iako je na tom de­lu re­ke ni­vo vo­de po­ras­tao za oko me­tar zbog ra­do­va na iz­grad­nji no­vog iz­la­za sa auto-pu­ta Mi­loš Ve­li­ki, ko­ji di­rekt­no vo­di u Va­lje­vo, a Ko­lu­ba­ru u Slov­cu pre­se­ca na dva me­sta. U po­vrat­ku, pre­la­ze­ći most na Ko­lu­ba­ri u Će­li­ja­ma, vi­deo sam da ima do­sta ri­bo­lo­va­ca, i po­što sam usko­ro, po­sle ma­lo ras­pi­ti­va­nja, sa­znao da je i tu po­čeo po­vre­me­no da se ja­vlja pri­lič­no kru­pan sko­balj za Ko­lu­ba­ru, nas tro­ji­ca smo re­ši­li da to već na­red­nog da­na is­ko­ri­sti­mo.

U ĆE­LI­JA­MA JE RA­NI­JIH go­di­na bi­lo do­sta krup­nog sko­ba­lja, kle­na i mre­ne, ali po­sled­njih se­zo­na taj te­ren je ma­nje iz­da­šan, uglav­nom zbog to­ga što je vo­da ve­o­ma če­sto  ne­pri­rod­no mut­na usled ra­do­va na iz­grad­nji po­me­nu­tog pu­ta, tj. na iz­me­šta­nju to­ka re­ke Ljig, pri­to­ke Ko­lu­ba­re, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni se­la Će­li­je. Ina­če, ovaj re­vir je la­za­re­vač­kim ri­bo­lov­ci­ma po­seb­no omi­ljen, pa ima i do­sta onih ko­ji sko­ro da nig­de dru­gde i ne pe­ca­ju. Ni­je ret­kost da se u Će­li­ja­ma na­đe i po pe­de­se­tak ko­le­ga, čak i on­da ka­da ri­ba ni­je na­ro­či­to ak­tiv­na, jer du­go­go­di­šnji po­zna­ni­ci uvek na­đu te­mu za ri­bo­lo­vač­ke pri­če i ša­le.

U ĆE­LI­JA­MA PO­STO­JE dva mo­sta – put­nič­ki i sta­ri dr­ve­ni, a u naj­hlad­ni­jem de­lu se­zo­ne naj­vi­še se pe­ca baš na de­lu Ko­lu­ba­re iz­me­đu mo­sto­va i ma­lo is­pod put­nič­kog mo­sta. Na tom po­te­su ima so­lid­ne du­bi­ne – oko dva me­tra pri pro­seč­nom vo­do­sta­ju – a osim sko­ba­lja se če­sto ja­vlja­ju i krup­ni kle­no­vi i mre­ne. Iz du­bi­ne is­pod put­nič­kog mo­sta re­ka iz­la­zi na pre­liv, na kom se sko­balj če­sto »ku­pa« ka­da sun­ce ogre­je.

Na Sre­te­nje (15. fe­bru­a­ra), na vo­du smo do­šli oko 6,30 č. Ka­ko je tih da­na oset­no za­hlad­ne­lo u od­no­su na pret­hod­ni pe­riod, pro­ce­ni­li smo da će se ri­ba ve­ro­vat­no pre­me­sti­ti u naj­du­blji deo, pa smo od­lu­či­li da pe­ca­mo na sre­do­kra­ći iz­me­đu dva mo­sta. Čim smo za­u­ze­li me­sta, na­lo­ži­li smo va­tru jer je bi­lo vr­lo hlad­no – tem­pe­ra­tu­ra je bi­la osam ste­pe­ni is­pod nu­le – ta­ko da smo po­vre­me­no pra­vi­li pa­u­ze i oku­plja­li se oko pla­me­na da bi­smo se ma­lo ugre­ja­li.

RI­BA SE DU­GO ni­je ja­vlja­la na na­šem me­stu i do 11 sa­ti ni­smo do­bi­li ni­jed­nog sko­ba­lja, iako je bi­lo oči­gled­no da ni­je sa­svim ne­ak­ti­van jer su ko­le­ge ko­je su pe­ca­le ne­što niz­vod­ni­je od nas ima­le po ne­ko­li­ko ko­ma­da... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 527-)

 

 

fShare