U hladnijem delu godine, većina ljubitelja pecanja bele ri­be for­si­ra zi­movni­ke, tj. one delove reka na kojima se riba grupiše i gde je često moguće veoma uspešno lo­vi­ti čak i bez hra­nje­nja, a takve zone se po pra­vi­lu od­li­ku­ju ne­što spo­rijim tokom i većom dubinom. Međutim, ima načina da se dobro prođe i na atipičnim mestima, uz ma­lo tra­ga­nja, te uz do­bar izbor taktike, prihrane i sistema

Na­kon ogrom­nih po­pla­va ko­je su za­de­si­le jug Sr­bi­je, re­ke su pred kraj fe­bru­a­ra po­če­le la­ga­no da se po­vla­če u svo­ja ko­ri­ta, ali to­kom pr­va dva me­se­ca ove go­di­ne go­to­vo i da ni­je bi­lo uslo­va za nor­ma­lan ri­bo­lov, po­go­to­vo na Ju­žnoj Mo­ra­vi. No to ima i svo­ju do­bru stra­nu, bu­du­ći da ka­da u ovo do­ba (tj. to­kom zi­me ili po­čet­kom pro­le­ća) Ju­žna Mo­ra­va na­bu­ja, ve­li­ka ja­ta ri­ba uđu u nje­nu naj­ve­ću pri­to­ku Ni­ša­vu.

To se de­si­lo i ovog pu­ta, pa po­sled­njih ne­de­lja na oba­la­ma Ni­ša­ve non-stop ima po­do­sta ri­bo­lo­va­ca iz Ni­ša i oko­li­ne; naj­vi­še ih je u zi­mov­ni­ku is­pod Žu­te ste­ne, ali ih je mno­go i na grad­skom ke­ju, kod biv­še fa­bri­ke Ni­teks. Čak i to­kom le­de­nog ta­la­sa, pre pet­na­e­stak da­na, na ta dva re­vi­ra su se iz­gled­na me­sta da­no­noć­no ču­va­la (kod Žu­te ste­ne već vi­še od de­ce­ni­je sto­ji im­pro­vi­zo­va­na ku­ći­ca, u ko­ju su ri­bo­lov­ci uba­ci­li čak i je­dan sta­ri špo­ret, kre­vet, sto i sto­li­ce, pa se u tom »bi­va­ku« sva­ko­dnev­no sme­nju­ju iste eki­pe, ko­je tu i ku­va­ju i or­ga­ni­zu­ju bo­ra­vak prak­tič­no kao na kam­po­va­nju).

KA­KO NA­STO­JIM DA IZ­BEG­NEM gu­žvu kad god sam u mo­guć­no­sti, i po­sled­njih da­na sam u iz­la­sci­ma na Ni­ša­vu tra­žio me­sta na ko­ji­ma ne­ma lju­di, a gde pro­ce­nim da bi mo­gao da se mu­va ne­ki sko­balj. Iako rad­nim da­ni­ma za pe­ca­nje po­sle po­sla imam tek ne­što vi­še od dva sa­ta, ne pro­pu­štam ni­jed­nu pri­li­ku da iza­đem na vo­du, a kad se na njoj na­đem, na­sto­jim da vre­me što bo­lje is­ko­ri­stim, pa sva­ki put pro­me­nim dva-tri me­sta i go­to­vo uvek uspem bar da se upi­šem. De­si se i da uhva­tim po ne­ko­li­ko le­pih i bor­be­nih ri­ba, što je vi­še ne­go do­volj­no da odem ku­ći »na­pu­nje­nih ba­te­ri­ja«.

TAK­TI­KA MI JE VE­O­MA jed­no­stav­na. Pe­cam na dva fi­de­ra, a ka­da je vo­da u glav­nom to­ku ja­ka, kao što je bio slu­čaj u vre­me ka­da sam pra­vio sli­ke za ovaj tekst, si­stem pla­si­ram uz sa­mu oba­lu. Ko­ri­stim šta­po­ve od 3,6 m, t.b. 100 g, ma­ši­ni­ce ve­li­či­ne 4000 (po Shi­ma­nu), osnov­ni naj­lon Tu­ber­ti­ni Go­ril­la, de­blji­ne 0,25 mm, je­dan me­tar dug pred­vez od naj­lo­na Stroft GTM, de­blji­ne 0,14 mm, i udi­cu Ga­ma­kat­su LS 2210 B, ve­li­či­ne 20, na ko­ju ka­čim sa­mo jed­nog cr­vi­ća, jer sko­balj ni­je na­ro­či­to alav u pe­ri­o­du pred mrest i ve­o­ma oba­zri­vo uzi­ma mam­ce.

Hra­ni­li­ca mi je u od­no­su na taj si­stem pri­lič­no te­ška, po­što tok ni­je slab ni uz sa­mu oba­lu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 527-)

 

 

 

 

fShare