Na sa­mom kra­ju se­zo­ne lo­va ša­ra­na, upor­nost, obi­la­že­nje iz­gled­nih po­zi­ci­ja i do­bar iz­bor mam­ca do­ne­li su is­ku­snom be­o­grad­skom ša­ran­dži­ji ne­ko­li­ko vr­lo za­ni­mlji­vih pe­ca­nja na re­ci i ulo­ve ko­ji su do­dat­no po­pra­vi­li so­li­dan skor na isteku go­di­ne u ko­joj ni­je bi­lo la­ko pe­ca­ti »vo­de­nu li­si­cu« na Du­na­vu

Po­sle po­ra­sta i ve­li­ke po­mu­te ko­ji su u dru­goj po­lo­vi­ni no­vem­bra neo­če­ki­va­no pro­tut­nja­li  Sa­vom i Du­na­vom, ni­vo se ko­nač­no sta­bi­li­zo­vao i vo­da ma­lo iz­bi­stri­la po­čet­kom po­sled­nje de­ka­de tog me­se­ca. To je za me­ne bio znak da je do­šlo vre­me za lov ša­ra­na na mo­jim omi­lje­nim te­re­ni­ma na Du­na­vu niz­vod­no od Be­o­gra­da, bu­du­ći da sam pro­šle go­di­ne le­po pe­cao tu ri­bu to­kom ce­log de­cem­bra, čak i kad je tem­pe­ra­tu­ra vo­de bi­la 5º C, a sa­da je iz­no­si­la iz­me­đu 8 i 9 ste­pe­ni, pa sam ve­ro­vao da imam do­bre šan­se za ulov.

U MA­RI­NU U GROC­KOJ STI­GAO SAM 22. no­vem­bra oko se­dam uju­tru i od­mah oti­šao do pa­nje­va oko ostr­va (Gro­čan­ske ade), gde sam ša­ra­na pe­cao pro­šle go­di­ne. Za­dr­žao sam se na oda­bra­noj po­zi­ci­ji pu­na tri sa­ta, ali za to vre­me ni­sam imao ni pi­pa­nje, a bi­lo je vr­lo pri­met­no da se to me­sto, na kom se pret­hod­ne se­zo­ne uspe­šno pe­cao u ovo do­ba, mno­go pro­me­ni­lo. Na­i­me, na­sta­vlje­na je plan­ska se­ča to­po­la i baš tu gde sam ja pe­cao pri­sta­ja­la je bar­ža ko­jom su pre­vo­že­ne, a ne­ka de­bla ko­ja su bi­la u vo­di i uti­ca­la na tok, a i slu­ži­la ri­bi kao za­klon, u me­đu­vre­me­nu su iz­va­đe­na. Ba­cio sam dve ša­ke ku­ku­ru­za jer sam re­šio da ipak po­no­vo na is­toj lo­ka­ci­ji pro­bam i na­red­nog da­na (za slu­čaj da je ri­ba ipak i da­lje ne­gde u bli­zi­ni), te kre­nuo ka Ri­to­pe­ku, da po­tra­žim »du­nav­sku li­si­cu« na de­lu sa ka­me­ni­tim dnom, gde ta­ko­đe če­sto bu­de.

DVA­DE­SET PET MI­NU­TA KA­SNI­JE STI­GAO SAM NA oda­bra­nu po­zi­ci­ju oko 150 m od de­sne oba­le, spu­stio si­dro i za­ba­cio. Po po­na­ša­nju si­ste­ma pri pa­du na dno shva­tio sam da ne sto­jim do­bro, tj. da ma­mac ne mo­gu da pla­si­ram ona­ko ka­ko sam na­u­mio, iz­me­đu dve ste­ne, pa sam se dva­put pre­me­štao dok ni­sam za­u­zeo že­lje­ni po­lo­žaj – onaj ko­ji na toj mi­kro­lo­ka­ci­ji omo­gu­ća­va da ri­bi spu­sti­mo ma­mac is­pred no­sa i, što je jed­na­ko va­žno, da je u kon­tri po­dig­ne­mo sa dna, od­no­sno da iz­beg­ne­mo da nam oštre školj­ke, ko­ji­ma je ka­me­nje ob­ra­slo, pre­cvi­ka­ju za­teg­nu­ti naj­lon prak­tič­no u se­kun­di.

ZA­BA­CIO SAM TRI ŠTA­PA, sva­ki u una­pred is­pla­ni­ra­nu tač­ku, ta­ko da mam­ci ne bu­du pre­vi­še bli­zu je­dan dru­gom, a uz to sam udi­cu na sva­kom na­mam­čio ku­va­nim Cukk ku­ku­ru­zom dru­ga­či­je aro­me ka­ko bih vi­deo ho­će li ne­ka even­tu­al­no bi­ti ša­ra­nu in­te­re­sant­ni­ja od dru­gih. Po­sle oko sat vre­me­na bez ika­kvih zbi­va­nja, pri­me­ću­jem pip­ka­vo sa­vi­ja­nje vr­ha jed­nog šta­pa, ko­je uka­zu­je da ri­ba vr­lo bo­ja­žlji­vo is­pi­tu­je ma­mac. Iako ga ni­je uze­la, ob­ra­do­va­lo me je to što sam bar utvr­dio da je tu. Već je bi­lo pod­ne, a ja još ni­sam imao ni­jed­no kon­kret­no de­ša­va­nje, ali se ni­sam zbog to­ga ni naj­ma­nje de­mo­ra­li­sao jer sam pe­ca­ju­ći ša­ra­na go­di­na­ma i te ka­ko do­bro na­u­čio ko­li­ko je va­žno bi­ti upo­ran i ve­ro­va­ti u ono što ra­diš.

PRO­ME­NIO SAM MAM­CE, tj. na sva tri šta­pa sta­vio dru­ga­či­je aro­me od onih sa ko­ji­ma sam na ovom me­stu po­čeo, što če­sto či­nim ka­da če­kam ša­ra­na jer sam pri­me­tio da ta­kva pro­me­na mo­že da do­ne­se uda­rac. Ma­lo po­sle to­ga vrh tri me­tra du­gač­kog tro­del­ca Shi­ma­no Be­ast Ma­ster, de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 50–100 g, po­či­nje la­ga­no da po­drh­ta­va, ali oset­no vi­še ne­go pri pr­vom ja­vlja­nju ri­be, pa br­zo da­jem ener­gič­nu kon­tru, na­kon ko­je štap osta­je sa­vi­jen u »ki­flu«, a ri­ba kre­će ka sre­di­ni re­ke, i to po­la­ko, što je uvek si­gu­ran znak da ni­je ma­la. Ne for­si­ram je pre­vi­še, jer ne znam ka­ko je za­ka­če­na, a i udi­ca mi je ve­li­či­ne 6, tj. pri­lič­no ma­la za krup­ni­jeg di­vljeg ša­ra­na. Ri­ba naj­pre od­la­zi 20 me­ta­ra ule­vo, a on­da kre­će uz­vod­no. Kad je do­šla u vi­si­nu čam­ca, di­žem je na po­vr­ši­nu, i vi­dev­ši ko­li­ka je od­mah ot­pu­štam koč­ni­cu, jer do­bro znam šta sle­di. Ša­ran, ko­ji još ima mno­go sna­ge, kre­će u si­lo­vit i brz beg niz­vod­no, u kom mi iz­vla­či tri­de­se­tak me­ta­ra naj­lo­na pre ne­go što će sta­ti. Ta­da po­či­njem da ga la­ga­no pri­vla­čim, a on se još dva­put da­je u kra­ći beg, ali na kra­ju ipak za­vr­ša­va u me­re­do­vu. Va­ga po­ka­zu­je 8,5 kg, pa vi­še ne­go za­do­vo­ljan za­vr­ša­vam pe­ca­nje za taj dan.

SU­TRA­DAN UJU­TRU PO­NO­VO DO­LA­ZIM u Groc­ku da vi­dim de­ša­va li se šta na onom me­stu na ko­je sam ba­cio dve ša­ke ku­ku­ru­za. Oko 10,30 č hva­tam le­pog di­vlja­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 548/549-)

 

 

fShare