Za mo­der­ne ša­ran­dži­je ko­je pe­ca­ju i na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma i na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma se­zo­na ri­bo­lo­va tra­je de­se­tak me­se­ci go­di­šnje, pa i to­kom lo­vo­sta­ja. Ta­da mno­gi od njih idu na »uhva­ti i pu­sti« je­ze­ra, od ko­jih su mno­ga ve­o­ma bo­ga­ta ri­bom, ali ne­ret­ko bo­ga­te ulo­ve da­ju sa­mo oni­ma ko­ji se naj­bo­lje pri­pre­me i sna­đu u kon­kret­nim uslo­vi­ma

Pla­no­ve za ovaj od­la­zak na Tre­se­ti­šte, ču­ve­ni ša­ran­ski re­vir ko­ji se na­la­zi pet ki­lo­me­ta­ra od cen­tra Pa­li­ća (a oko 15 km od Su­bo­ti­ce), uz sa­mu srp­sko-ma­đar­sku gra­ni­cu, po­čeo sam da pra­vim još oko No­ve go­di­ne. Gle­da­ju­ći ka­len­dar tak­mi­če­nja i zna­ju­ći da mrest na ovoj vo­di po­či­nje ne­što ka­sni­je ne­go na mno­gim dru­gim, od­lu­čio sam se za ter­min od 2. do 8. ma­ja.

SLE­DE­ĆI DEO PRI­PRE­MA BIO je oda­bir aro­ma boj­li­ja ko­je će­mo moj kom­ši­ja Sa­va Vu­jin i ja ko­ri­sti­ti kao glav­ni sa­sto­jak pri­ma­me i kao ma­mac. Spi­sak sam sveo na tri mi­ri­sa – ja­go­da, M1 i šlji­va-školj­ka (eng. »plum–shel­lfish«), a za pri­ma­mu sam pri­pre­mio još i ti­grov orah, ku­ku­ruz še­će­rac i ri­blje pe­le­te. Boj­li­je sam pra­vio u tri preč­ni­ka – 14 mm, 16 mm i 20 mm, s tim što sam, na­rav­no, ove sit­ni­je ko­ri­stio i za ma­mac.

Pre po­la­ska re­zer­vi­sao sam po­zi­ci­ju broj 7, na sre­di­ni je­ze­ra. Na Tre­se­ti­štu nas je do­če­kao moj du­go­go­di­šnji pri­ja­telj i do­ma­ćin re­vi­ra Sr­đan Pe­jić, s ko­jim smo po­pi­li ka­fu i po­raz­go­va­ra­li o pred­sto­je­ćoj kam­pa­nji. Od nje­ga sa­zna­je­mo da se ve­ći­na ri­be po­vu­kla u pli­ći deo je­ze­ra i da se ta­mo ša­ran ve­o­ma uspe­šno lo­vi, ali mi re­ša­va­mo da se upr­kos to­me ne­će­mo se­li­ti da bi­smo »se­li ri­bi na gla­vu«, već da će­mo ipak lo­vi­ti na una­pred oda­bra­nom me­stu. Ta­ko će­mo pro­ve­ri­ti šta mo­že­mo da ura­di­mo za se­dam da­na u si­tu­a­ci­ji ka­da sko­ro sa­svim iz­ve­sno ne­ma­mo ri­bu »u bok­su«, tj. is­pred svo­jih šta­po­va, ali smo si­gur­ni da smo do­bro oda­bra­li i mam­ce i pri­ma­mu.

PO­STA­VI­LI SMO ROD-POD I OD­LU­ČI­LI da po dva šta­pa za­ba­ci­mo na le­vu i de­snu stra­nu bok­sa, a da hra­ni­li­šta na obe stra­ne for­mi­ra­mo po par me­ta­ra is­pred nje­go­ve gra­ni­ce (tj. mak­si­mal­ne pred­vi­đe­ne da­lji­ne) i da pe­ca­mo »pre­ko hra­ne«, ta­ko­zva­nim do­če­ki­va­njem »vo­de­ne li­si­ce«.

Još dok smo se ra­spre­ma­li i pri­pre­ma­li, do na­šeg bok­sa svra­ti­li su mno­gi po­zna­ni­ci, ša­ran­dži­je ko­je su na Tre­se­ti­štu pro­ve­le pr­vo­maj­ske pra­zni­ke. Od njih ču­je­mo da su ne­ki pe­ca­li le­po, a ne­ki ma­lo sla­bi­je, no u sva­kom slu­ča­ju te in­for­ma­ci­je iz pr­ve ru­ke bi­le su nam od ve­li­ke ko­ri­sti. Na­po­kon za­vr­šiv­ši sa po­sta­vlja­njem kam­pa, po­no­vo za­ba­cu­je­mo sva če­ti­ri šta­pa i do­hra­nju­je­mo – u po­čet­ku sa vi­še še­ćer­ca i ma­nje boj­li­ja.

UBR­ZO SLE­DE PR­VI UDA­RAC i beg ri­be (»ran«), ko­ji nam do­no­si le­pog ša­ra­na go­la­ća, te­škog oko 10 kg, što nas ra­du­je, jer na­ja­vlju­je da bi pe­ca­nje mo­glo bi­ti uspe­šno. I na­sta­vak je bio do­bar jer su se udar­ci ni­za­li je­dan za dru­gim, ta­ko da smo do ve­če­ri uhva­ti­li šest ri­ba, od ko­jih je po­sled­nja bio amur ulo­vljen oko 21 č.

Sle­di ve­li­ka pa­u­za, bu­du­ći da od tog mo­men­ta pa sve do po­dne­va ni­smo ima­li ni po­tez. Pra­te­ći de­ša­va­nja u osta­lim bok­so­vi­ma, shva­ta­mo da to ni­je čud­no – i dru­ge ko­le­ge even­tu­al­no spo­ra­dič­no ima­ju po­ne­ko de­ša­va­nje, a vi­di­mo i da mno­gi lo­ve raz­vla­če­ći mam­ce po­mo­ću čam­ca. Za­klju­ču­je­mo da ri­ba po svoj pri­li­ci mam­ce uzi­ma sa­mo u pro­la­zu, a na­sta­vak da­na po­tvr­đu­je tu pret­po­stav­ku jer ne­ko­li­ko ri­ba, od ko­jih je naj­im­pre­siv­ni­ji bio za­i­sta pre­lep ša­ran »di­vljak« te­žak 17,6 kg, lo­vi­mo u po­po­dnev­nim sa­ti­ma.

PO­TOM SE OPET DO­STA DU­GO ni­šta ne­će de­si­ti, ali se u dva sa­ta uju­tru je­dan od Fo­xo­vih sig­na­li­za­to­ra ogla­ša­va do­bro po­zna­tim zvu­kom, na­kon če­ga kon­tri­ram i po­či­nje bor­ba ko­ja nam do­no­si ša­ra­na go­la­ća od pre­ko 18 kg, vra­će­nog bez sli­ka­nja. Dva sa­ta ka­sni­je ima­mo još jed­nu ri­bu na šta­pu i za­tim pe­ca­mo bez udar­ca sve do tri sa­ta po pod­ne.

Ana­li­zi­ra­ju­ći de­ša­va­nja i kod nas i na osta­lim me­sti­ma, od­lu­ču­je­mo da le­vu stra­nu na­šeg bok­sa... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 559-)

 

 

fShare