Pecanje većina nas pre svega povezuje sa odlaskom u prirodu, daleko od gradske vreve. Na malo posećenim terenima, na kojima je riba neuznemiravana, očekujemo i najbolje ulove. Ali, i ribolov usred velegrada može biti veoma produktivan, ako mu pristupimo na pravi način
Prema mojoj gruboj proceni, u poslednjih pet-šest godina zarad ribolova prešao sam preko 30.000 kilometara. Uspeo sam da nekoliko puta »skoknem« do Mađarske, a zatim i do Italije, Belgije, Holandije... Za sve to vreme samo sam dva ili tri puta izašao na Dunav u Beogradu, kod Sportskog centra Milan Gale Muškatirović (nekada 25. maj), na samo nekoliko stotina metara od moga stana. Pretpostavljam da se dobar deo vas koji ste počeli da čitate ovaj tekst pita zašto je nekome ko je u stanju da zbog pecanja proputuje »pola sveta« teško da izađe na vodu koja mu je bukvalno ispred nosa.
Objašnjenje je prilično jednostavno – kada čovek nema pravi motiv, ima mnogo izgovora. U mom slučaju, to je pre svega činjenica da taj teren nije baš najpogodniji za fider, jer paralelno sa obalom postoji podvodni kameni špor koji je ponegde i tridesetak metara širok, a tok je veoma snažan i brz (što otežava ribolov svim tehnikama), pa su kidanja više hranilica za jedno pecanje neminovna na skoro svim mestima. Uz to, oscilacije vodostaja su česte, te je i aktivnost ribe veoma promenljiva, čemu treba dodati da ribari mreže svakodnevno vuku bukvalno do same obale, da se beogradska kanalizacija uliva direktno u Savu i Dunav, a ono što u obe reke dospeva sa splavova i drugih plovnih objekata da i ne pominjem. Uz sve gore navedeno, ni ambijent nije baš po mom ukusu jer je suviše urban.
Ali, kada su sve veći nedostatak vremena i sve veći troškovi života počeli da ozbiljno ograničavaju moje odlaske u ribolov na dalje terene, shvatio sam da je bolje da povremeno izlazim na Dunav ispred kuće nego da sedim u četiri zida. Uz malo raspitivanja kod poznavalaca ovog dela obale (starosedelaca Dorćola, ribara, starijih ribolovaca sa ovog terena...), te uz uporno i detaljno sondiranje, uspeo sam da utvrdim da na potesu koji se proteže nizvodno od sportskog centra nema prevelikih nanosa mulja, a špor je bliži obali i kameni blokovi su manji nego nizvodno.
OVAJ BI TEREN BIO IZDAŠNIJI da se na njemu malo aktivnije peca, tj. da se riba intenzivnije prihranjuje, jer bi stekla naviku da se tu duže zadržava. Ovako, pošto nema previše hrane, ona cirkuliše na deonici od ušća Save do mlina, tj. do Luke Beograd. Kolege koje tu pecaju mirne vrste, ako i primamljuju (a takvih je malo), uglavnom to čine starim hlebom, dok skoro niko ne baca nikakvu brašnastu hranu, a o dodavanju crva i drugih konkretnih zalogaja u primamu da i ne govorimo. Da bih imao više izgleda na uspeh, počeo sam u poslednje vreme da povremeno obilazim svoje mesto i bacam po nekoliko velikih kugli prihrane i mamaca, što skoro uvek imam kod kuće jer preostane od takmičenja i treninga.
Na mestu koje sam na taj način povremeno pripremao, tokom druge polovine juna, u periodu povišenog vodostaja, nekoliko puta sam uspešno pecao na fider. Uglavnom sam lovio krupaticu, kesegu (»coblu«, »najlonku«) i crnooku deveriku, i to baš lepe komade, teške i po nekoliko stotina grama. Početkom jula aktivnost ribe je usled naglog i znatnog pada vodostaja bila malo slabija, ali je dešavanja takođe bilo. Nisam imao prilike da pecam u jutarnjim časovima, ali koliko sam saznao od kolega koje su tada izlazile, u tom periodu nema zbivanja vrednih pomena. Dakle, idealno vreme za pecanje na ovom delu toka Dunava su kasno popodne i prvi večernji sati. Ja najčešće izlazim oko 18 č, kada po pravilu počinje intenzivnija aktivnost ribe, i ostajem na vodi do oko 21 č, kada ona polako počinje da jenjava... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 406-)