Po­čet­kom ka­len­dar­ske zi­me se po pra­vi­lu lo­ve naj­krup­ni­ji smu­đe­vi, uko­li­ko vre­men­ske pri­li­ke do­zvo­le iz­la­ske na vo­du. Ja­nu­ar 2014, me­đu­tim, bio je u ve­li­kom de­lu Sr­bi­je nat­pro­seč­no to­pao i suv, če­sto vi­še na­lik na sre­di­nu je­se­ni ne­go na prosečno naj­hlad­ni­ji me­sec, pri čemu je i vo­da ve­li­kih rav­ni­čar­skih re­ka bila to­pli­ja i bi­stri­ja no što je uobi­ča­je­no. Smuđ se i u ta­kvim uslo­vi­ma mo­gao hva­ta­ti, ali na do­bro oda­bra­nim me­sti­ma i u ne­ti­pič­no vre­me.

Pr­vog smu­đa u 2014. go­di­ni uhva­tio sam na jed­nom od ka­na­la u oko­li­ni Som­bo­ra, gra­da u kom ži­vim, i to već tre­ćeg ja­nu­a­ra. Ali to je bi­la ma­la ri­ba, pa sam se se sa dru­ga­ri­ma do­go­vo­rio da se u po­tra­zi za ozbilj­ni­jim ulo­vom u pe­ri­o­du po­sle Bo­ži­ća ori­jen­ti­še­mo na Du­nav.

Druga sreća

Na vo­du smo u ne­ko­li­ko na­vra­ta išli čam­cem, pre­ko da­na, i ta­ko pre­tra­ži­li vi­še raz­li­či­tih po­zi­ci­ja (ka­me­ni­te po­te­se, me­sta sa gli­no­vi­tim dnom i pa­nje­vi­ma, pe­šča­ne spru­do­ve...), ali su re­zul­ta­ti bi­li mr­ša­vi – tek ne­ko­li­ko ma­lih smu­đe­va. Po­što smo i mi pri­me­ti­li, kao i ne­ko­li­ko dru­ga­ra iz dru­gih gra­do­va, sa ko­ji­ma sam bio u stal­nom kon­tak­tu, da je ri­ba naj­ak­tiv­ni­ja u su­mrak, od­lu­či­li smo da pro­me­ni­mo tak­ti­ku i da pro­ba­mo da pe­ca­mo sa oba­le, od po­čet­ka po­sled­njeg sa­ta pred za­la­zak sun­ca pa ot­pri­li­ke do is­te­ka pr­vog sa­ta pot­pu­nog mra­ka.

Po­sle ne­ko­li­ko od­la­ga­nja, sa dru­ga­rom Sr­đa­nom Pro­boj­če­vi­ćem sam na Du­nav iza­šao 12. ja­nu­a­ra po pod­ne, i to na jed­nu za­ba­če­nu po­zi­ci­ju, ko­ju sko­ro ni­ko ne po­se­ću­je, pa ju je naj­če­šće mo­gu­će te­melj­no pre­tra­ži­ti. Tu sam ne­ko­li­ko da­na pre No­ve go­di­ne pe­cao sa pri­ja­te­lji­ma i do­bi­li smo sa­mo jed­nu štu­ku od oko 1,5 kg, ali smo zbog gu­ste ma­gle mo­ra­li da se po­vu­če­mo pre mra­ka, pa ni­smo utvr­di­li ima li na tom me­stu smu­đa, što se po kon­fi­gu­ra­ci­ji dna mo­glo oče­ki­va­ti sa ve­li­kom iz­ve­sno­šću.

Od­mah po do­la­sku na po­zi­ci­ju, po­če­li smo da pre­tra­žu­je­mo dno si­li­kon­ci­ma mon­ti­ra­nim na džig gla­ve od dva­de­se­tak gra­ma, sa ko­ji­ma smo la­ko sti­za­li do dna, a naj­vi­še pa­žnje smo po­sve­ći­va­li mi­kro­lo­ka­ci­ji na ko­joj se du­bi­na na­glo me­nja. No po­što se ri­ba tu ni­je ja­vlja­la, de­se­tak mi­nu­ta pre pot­pu­nog mra­ka po­me­ra­mo se sto­ti­nak me­ta­ra niz­vod­no, na ne­što zah­tev­ni­je me­sto sa vi­še ka­me­na i na­ne­tog gra­nja. U po­ku­ša­ju da sta­nem na naj­bo­lju tač­ku, pra­vim po­gre­šan ko­rak i vo­da mi ula­zi u le­vu či­zmu, ali se tru­dim da ne mi­slim na to, bu­du­ći da sam po­sle do­sta na­me­šta­nja us­peo da pro­na­đem od­li­čan ugao za vo­đe­nje va­ra­li­ca.

PREM­DA IMAM VE­LI­KO PO­VE­RE­NJE u Or­ka Ko­sa­ča od 14 cm, na­kon ne­ko­li­ko po­ki­da­nih ko­ma­da od­lu­ču­jem da is­pro­bam dru­ga­či­ju vi­bra­ci­ju i na udi­cu mon­ti­ram Dok Spic­key – 12 cm dug šed iz­du­že­ne for­me, iz­ra­zi­to cr­ve­ne bo­je, ko­ji sam dva-tri da­na ra­ni­je do­bio na pro­bu od kon­struk­to­ra Mi­la­na Mar­ja­na Po­cr­nje – vla­sni­ka fir­me Mo­narch-Dok. Gla­va od 19 g, ob­li­ka rag­bi lop­te (»fo­ot­ball«), ta­man je do­volj­na da ovom va­ra­li­com de­talj­no is­pi­tam pri­o­ba­lje tik is­pred se­be... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 342-)

fShare