Is­ku­sni fi­de­ra­ši obra­ća­ju iz­u­zet­no ve­li­ku pa­žnju na ob­lik i ve­li­či­nu udi­ce ko­ju će ko­ri­sti­ti u sva­koj kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji i uvek pri ru­ci ima­ju mno­štvo mo­de­la raz­li­či­tih ti­po­va i di­men­zi­ja. Pro­i­zvo­đa­či i tr­gov­ci na­sto­je da udo­vo­lje naj­ra­zli­či­ti­jim po­tre­ba­ma, pa iz go­di­ne u go­di­nu po­ve­ća­va­ju asor­ti­man, a mi vam ovim tek­stom po­ma­že­mo da se u tom sve ve­ćem ša­re­ni­lu što lak­še sna­đe­te

Nje­no ve­li­čan­stvo udi­ca! Iako naj­sit­ni­ji deo osnov­nog ri­bo­lov­nog si­ste­ma i mno­go ma­nje upa­dlji­va i vo­lje­na od šta­pa ili ma­ši­ni­ce, po mom skrom­nom mi­šlje­nju ipak je neo­prav­da­no za­po­sta­vlje­na u pe­ca­ro­škim raz­mi­šlja­nji­ma i ras­pra­va­ma. Za­pra­vo, mi­slim da is­ku­stva i zna­nje o udi­ca­ma mno­gi ve­šti ri­bo­lov­ci sve­sno ču­va­ju kao ve­li­ku taj­nu, po­što ne­ret­ko upra­vo one do­no­se onu bit­nu raz­li­ku u uspe­šno­sti na vo­di. Mno­go pu­ta sam bio u pri­li­ci da vi­dim ka­ko bi tak­mi­ča­ri i nji­ho­vi tre­ne­ri u fi­der ri­bo­lo­vu pro­sto ubi­li sa­mo da sa­zna­ju ko­ju to udi­cu (mo­del i ve­li­či­nu) ko­ri­sti kon­ku­rent ko­ji ne­po­gre­ši­vo »uba­da« ri­bu i va­di sva­ku ko­ju za­ka­či, dok osta­li u sek­to­ru bes­po­moć­no gle­da­ju u ne­po­mič­ne vr­ho­ve svo­jih šta­po­va ili, što je još go­re, ni­žu pro­ma­ša­je od­no­sno sva­ka dru­ga za­ka­če­na ri­ba im spad­ne.

S DRU­GE STRA­NE, IAKO SE NA­ŠI NAJ­U­SPE­ŠNI­JI fi­de­ra­ši (ko­ji su če­sto i pro­mo­te­ri po­je­di­nih rob­nih mar­ki) od­lu­če da jav­no pre­po­ru­če ne­ku od udi­ca ko­je i sa­mi ko­ri­ste, na to se gle­da po­do­zri­vo a če­sto i isu­vi­še kri­tič­ki. Sva­ka­ko, lju­di­ma je te­ško ugo­di­ti, ali ja (na­su­prot onim ko­le­ga­ma ko­je sma­tra­ju da za njih ne­ma vi­še taj­ni u ri­bo­lo­vu i pro­na­šle su sa­vr­še­ni mo­del udi­ce »ko­ji ne pra­šta«) ra­do raz­me­nju­jem is­ku­stva i in­for­ma­ci­je o pri­bo­ru s na­šim vr­snim tak­mi­ča­ri­ma, ko­je sve od­re­da po­zna­jem, s ko­ji­ma po­vre­me­no pe­cam i ve­ru­jem im. Ta­ko sam uz Alek­san­dra Ba­ta­no­vi­ća Bat­ke­ta (čla­na re­pre­zen­ta­ci­je ko­ja je pro­šle go­di­ne osvo­ji­la ti­tu­lu svet­skih pr­va­ka u fi­der ri­bo­lo­vu) do­šao do ne­kih od­lič­nih VMC udi­ca, dok sam od pri­ja­te­lja i ze­mlja­ka iz Pro­fi For­ma­xa do­bio mno­go ko­ri­snih in­for­ma­ci­ja o po­je­di­nim Ow­ner mo­de­li­ma, a od Mi­še Pet­ko­vi­ća o udi­ca­ma Tra­buc­co. Sva­ka­ko, naj­vi­še sam na­u­čio od Ne­še Ko­sta­di­no­vić, ne sa­mo o udi­ca­ma već o fi­der pe­ca­nju u ce­li­ni. A sve to, na­rav­no, ne bi vre­de­lo da ni­je bi­lo go­di­na i go­di­na mog fi­de­ri­sa­nja na naj­ra­zli­či­ti­jim vo­da­ma, naj­če­šće u dru­štvu vr­snih maj­sto­ra te teh­ni­ke.

Kad sam po­či­njao da se ba­vim fi­de­rom, sa za­do­volj­stvom sam u Ri­bo­lo­vu či­tao ono što su o udi­ca­ma i o svim dru­gim te­ma­ma ve­za­nim za ri­bo­lov s hra­ni­li­ca­ma pi­sa­li pi­o­ni­ri tog na­či­na pe­ca­nja na ovom pod­ne­blju – po­me­nu­ti Ne­ša Ko­sta­di­no­vic, Ni­no­slav Ža­gar i Dra­gan Le­po­vić Ca­ki – a i da­nas vo­lim da sa­znam či­me i ka­ko uspe­šni ri­bo­lov­ci pe­ca­ju. Sa­da sam se, me­đu­tim, od­va­žio da ne­što na­pi­šem o svo­jim is­ku­stvi­ma sa udi­ca­ma, ko­ja sam ste­kao po­sled­njih go­di­na. Ne­mam pri­tom baš ni­ka­kve pre­ten­zi­je da se svr­stam uz po­me­nu­te le­gen­de fi­de­ra: Že­lja mi je pre sve­ga da po­mog­nem da svi što lak­še pre­ži­vi­mo pe­riod ne­po­volj­nih uslo­va za pe­ca­nje, a ako ne­ko ne­što i na­u­či ili po­re­de­ći tu­đa is­ku­stva sa svo­ji­ma do­bi­je ne­ku no­vu ide­ju – tim bo­lje.

NA SA­MOM PO­ČET­KU IZ­NO­ŠE­NJA svo­jih raz­mi­šlja­nja o udi­ca­ma za pe­ca­nje na fi­der mo­ram da na­gla­sim da za­i­sta ne znam za mo­del ko­ji je uni­ver­za­lan i ko­ji »ni­kad ne iz­da­je«. Mo­žda ne znam do­volj­no, ali sam mi­šlje­nja da će sva­ka udi­ca »iz­da­ti« ako ni­je pri­me­re­na ri­bi ko­ja se ja­vi ili upo­tre­blje­nom mam­cu. To sva­ka­ko ni­je ve­li­ka mu­drost, ali sam vi­še pu­ta bio sve­dok da ina­če do­bri ri­bo­lov­ci upor­no ko­ri­ste ne­ki svoj omi­lje­ni mo­del udi­ce, iako je onom ko gle­da sa stra­ne ja­sno da je to uzrok pro­ma­ša­ja od­no­sno spa­da­nja za­ka­če­ne ri­be.

Sto­ga je moj pr­vi sa­vet ko­le­ga­ma da ne tre­ba bi­ti »sle­po za­lju­bljen« u je­dan mo­del ili rob­nu mar­ku (jer to čak ni kod pro­mo­te­ra ne­će­te sre­sti). Od is­ku­sni­jih ko­le­ga, ali i kroz sop­stve­nu prak­su, na­u­čio sam da sva­ki brend ima po­je­di­ne mo­de­le ko­ji sa­vr­še­no funk­ci­o­ni­šu u od­re­đe­nim ve­li­či­na­ma, a da su isto­vre­me­no u dru­gim ve­li­či­na­ma bo­lji mo­de­li istog ob­li­ka iz asor­ti­ma­na ne­kih dru­gih rob­nih mar­ki (ili fir­mi).

OSIM TO­GA, TRE­BA UVEK IMA­TI na umu da ve­ći­na bren­do­va ne­ma u po­nu­di baš sve ob­li­ke udi­ca. A ka­da po­mi­njem ob­li­ke, mi­slim da ni­je lo­še na­gla­si­ti (iako to ve­ći­na is­ku­sni­jih ri­bo­lo­va­ca već zna) da se oni u pe­ca­ro­škim (i pro­iz­vo­đač­ko-tr­go­vač­kim) kru­go­vi­ma pre­po­zna­ju po ja­pan­skim ili en­gle­skim na­zi­vi­ma: či­ka (»chi­ka«), so­de, ka­i­zu, ise­a­ma, kri­stal (crystal), vajd gep (»wi­de gap«) itd.

No či­ni se da je ipak lak­še sna­ći se s na­zi­vi­ma za raz­li­či­te ob­li­ke ne­go s ve­li­či­na­ma, jer tu po­sto­ji ve­li­ko ša­re­ni­lo, pa ne sa­mo da ozna­ke ve­li­či­na jed­nog pro­iz­vo­đa­ča ne od­go­va­ra­ju istim tim ozna­ka­ma kod dru­gih fir­mi ili mo­de­la, već se de­ša­va i da jed­na fir­ma udi­cu prak­tič­no istih di­men­zi­ja i ob­li­ka ima pod dva »ime­na« i ozna­ke ve­li­či­ne. Na pri­mer, Ow­ner Ise­a­ma 50045 i 50188 ima­ju ozna­ke ve­li­či­ne 6 od­no­sno 10, iako se te udi­ce go­to­vo pot­pu­no iste ve­li­či­ne i ob­li­ka raz­li­ku­ju prak­tič­no sa­mo po bo­ji ži­ce od ko­je su na­pra­vlje­ne i po to­me što jed­na na vr­hu vra­ta ima plo­či­cu a dru­ga ok­ce. Slič­nu za­bu­nu mo­že iza­zva­ti i to što je, re­ci­mo, jed­na od (po mom mi­šlje­nju) naj­bo­ljih udi­ca kri­stal ti­pa na tr­ži­štu – VMC 7002 u ve­li­či­ni 16 go­to­vo iden­tič­na kao iz­vr­sna Col­mic Nuc­le­ar 2000, ali u ve­li­či­ni 18.

Ina­če, za udi­ca­ma kla­sič­nog kri­stal ob­li­ka (sa uskim lu­kom, rav­nim vr­hom i sra­zmer­no du­gim vra­tom) ve­o­ma se ra­do po­se­že na fi­de­ra­škim tak­mi­če­nji­ma ka­da se pe­ca­ju sit­na i sred­nje ve­li­ka be­la ri­ba (što je naj­če­šći slu­čaj na na­šim sta­za­ma), a naj­po­pu­lar­ni­ja udi­ca te vr­ste kod nas je Ga­ma­kat­su 1050. Od­li­ka udi­ca ovog ob­li­ka je da zbog tan­ke ži­ce vr­lo do­bro dr­že ose­tlji­ve (ne­žne) mam­ce, kao što su lar­va (ver de vaz) i pin­ki­ji, a zbog uskog lu­ka ve­o­ma le­po ka­če i sit­ni­je ri­be ma­lih usta. 

U NO­VI­JE VRE­ME I U TZV. SLO­BOD­NOM RI­BO­LO­VU i na tak­mi­če­nji­ma sve su po­pu­lar­ni­je udi­ce ob­li­ka so­de, od ko­jih ja uglav­nom ko­ri­stim one u ve­li­či­na­ma 14, 15 i 16, i to iz asor­ti­ma­na ja­pan­ske fir­me Ow­ner. One ima­ju sra­zmer­no ši­rok luk i vrh sa­svim bla­go (go­to­vo ne­pri­met­no) po­vi­jen ka vra­tu, a mo­gu da po­ne­su i vi­še cr­va, ali i tan­ke gli­ste u kom­bi­na­ci­ji sa nji­ma. Sla­ba tač­ka ovih udi­ca je to što su, zbog ob­li­ka i to­ga što su na­pra­vlje­ne od pri­lič­no tan­ke ži­ce, pod­lo­žne tzv. otva­ra­nju, tj. is­pra­vlja­nju lu­ka, na­ro­či­to u svo­joj la­koj (eng. »light«) va­ri­jan­ti i ako ve­li­či­nu udi­ce ne pri­la­go­di­mo te­ži­ni ri­ba ko­je se ja­vlja­ju. Za­to mno­gi fi­de­ra­ši, me­đu nji­ma i ja, u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da po­sto­ji mo­guć­nost ja­vlja­nja krup­ni­jih ri­ba ko­ri­ste udi­ce slič­nog ob­li­ka, ko­je no­se ozna­ku »Pin«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 599-)

 

 

fShare