U mno­gim si­tu­a­ci­ja­ma fi­der teh­ni­kom se naj­bo­lji re­zul­ta­ti po­sti­žu ka­da se pri­hra­na na­pra­vi me­ša­njem dve ili čak tri sme­se, ko­ji­ma se po­tom do­da­ju i ra­zni krup­ni­ji sa­stoj­ci (cr­vi, mle­ve­ni keks, pe­le­ti...). Naš sve­stra­ni sa­rad­nik ne­dav­no se le­po na­pe­cao sko­ba­lja pri­me­niv­ši pot­pu­no dru­ga­či­ji pri­stup – hra­ni­li­cu je pu­nio ve­li­kim ko­ma­di­ma obič­nog hle­ba!?

Iako sam vi­ken­dom uvek slo­bo­dan, ta­da go­to­vo ni­kad ne idem na pe­ca­nje jer ne vo­lim gu­žve po­red vo­de i ra­di­je bi­ram krat­ke iz­la­ske na nju rad­nim da­ni­ma po­sle po­sla. Me­đu­tim, za pr­vu fe­bru­ar­sku su­bo­tu su ćer­ka i su­pru­ga is­pla­ni­ra­le po­ro­dič­ni od­la­zak u šo­ping, za šta tek ni­sam bio ni­ma­lo za­in­te­re­so­van, pa sam ih oko po­dne­va od­ve­zao do cen­tra gra­da i po­tom pro­du­žio do Ju­žne Mo­ra­ve.

ZI­MOV­NI­CI NA ŠI­REM POD­RUČ­JU Ni­ša bi­li su i po­čet­kom fe­bru­a­ra ve­o­ma po­se­će­ni, ma­da ri­ba u nji­ma ni­je po­seb­no do­bro ra­di­la, pa sam re­šio da u jed­nom od njih po­tra­žim po­zi­ci­ju is­pod ili iz­nad »va­ša­ri­šta« (tj. mi­mo zo­ne u ko­joj je naj­vi­še sve­ta), na­da­ju­ći se da će to­plo vre­me iz­ma­mi­ti po­ne­ko ja­to ri­ba i van naj­du­bljih de­lo­va re­ke. Pro­na­šao sam jed­nu po­zi­ci­ju gde je dno bi­lo pe­sko­vi­to, a du­bi­na ma­lo ma­nja ne­go u naj­po­pu­lar­ni­jim ju­žno­mo­rav­skim zi­mov­ni­ci­ma – ne­što is­pod dva me­tra.

Po­čeo sam s pe­ca­njem na dva šta­pa i ne­ko vre­me me­njao da­lji­nu za­ba­ci­va­nja, tra­že­ći ri­bu i bli­zu oba­le i da­lje od nje. Ka­ko to ni­je da­lo že­lje­ni re­zul­tat, po­ku­šao sam i sa pro­me­na­ma du­ži­ne pred­ve­za i ve­li­či­ne udi­ca, pa s jed­nim cr­vi­ćem ili vi­še njih (oka­če­nih na raz­ne na­či­ne), ali je sve to bi­lo uza­lud. 

KA­DA VI­ŠE NI­SAM IMAO ide­ju šta bih još mo­gao da pro­bam da pro­me­nim, od­lu­čio sam da do kra­ja pe­ca­nja ko­ri­stim sa­mo je­dan štap i za­ba­cu­jem sve vre­me u jed­nu tač­ku, pa šta bu­de. Iako mi ni to is­pr­va ni­je do­ne­lo ni­ka­kva de­ša­va­nja, ni­sam od­u­sta­jao od ta­kvog pri­stu­pa već sam u »ka­nal« (naj­du­blji deo ko­ri­ta, ko­ji je na ovom me­stu ot­pri­li­ke na sre­di­ni re­ke, tj. na da­lji­ni od oko 30 me­ta­ra) na sva­kih de­se­tak mi­nu­ta za­ba­ci­vao svoj si­stem, pri če­mu u hra­ni­li­ce ni­sam uba­ci­vao bra­šna­stu pri­ma­mu ne­go ve­li­ke ko­ma­de sve­žeg hle­ba s ko­rom. 

TO SE I IS­PLA­TI­LO, JER SAM TIM »mu­sa­ma« hle­ba (ka­ko ni­ški ri­bo­lov­ci zo­vu ve­li­ke ko­ma­de) us­peo da do ta­da ne­ak­tiv­ne sko­ba­lje ko­nač­no pod­stak­nem da poč­nu da se hra­ne, i to čak pri­lič­no in­ten­ziv­no... (Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 604-)

 

 

 

fShare