U ovom nastavku serijala o fider tehnici bavimo se delom pribora bez kog je ona nezamisliva – štapovima, od čijih karakteristika i upotrebljivosti umnogome zavisi svaki ishod našeg ribolova s hranilicom

La­ič­ki po­sma­tra­no, mal­te­ne sva­ki štap (uklju­ču­ju­ći i ve­ći­nu te­le­sko­pa bez vo­đi­ca) mo­že da se upo­tre­bi za pe­ca­nje si­ste­mom s hra­ni­li­com, ba­rem te­o­ret­ski. Me­đu­tim, pot­pu­ni smi­sao fi­der teh­ni­ka do­bi­ja tek upo­tre­bom na­men­ski na­pra­vlje­nog šta­pa, od či­jih je spe­ci­fič­nih ka­rak­te­ri­sti­ka sva­ka­ko naj­bit­ni­ja ta da ima iz­men­lji­ve vr­ho­ve raz­li­či­te sna­ge od­no­sno te­ži­ne ba­ca­nja. U sve­tu da­nas po­sto­ji za­i­sta mno­go fir­mi ko­je pro­iz­vo­de ve­li­ki broj raz­li­či­tih mo­de­la fi­der šta­po­va, ili bo­lje re­če­no – go­to­vo da ne po­sto­ji fir­ma u sve­tu ko­ja pro­iz­vo­di šta­po­ve a da u svom asor­ti­ma­nu ne­ma i fi­de­re. Iz go­di­ne u go­di­nu sve se vi­še po­ve­ća­va­ju i po­nu­da i kva­li­tet, a ce­ne ukup­no uzev po­sta­ju sve pri­stu­pač­ni­je. Prak­tič­no sve iole ve­će rob­ne mar­ke šta­po­va pri­sut­ne na evrop­skom tr­ži­štu ima­ju u po­nu­di i fi­de­re, ko­ji na pr­vi po­gled svi iz­gle­da­ju prak­tič­no isto, ali se mo­gu i znat­no raz­li­ko­va­ti po kon­struk­ci­ji i na­či­nu na ko­ji su na­pra­vlje­ni. Uz­gred, osim ozna­ke »fe­e­der«, ko­ja se da­le­ko naj­če­šće ko­ri­sti da bi ne­dvo­smi­sle­no uka­za­la na na­me­nu šta­po­va sa iz­men­lji­vim vr­ho­vi­ma od pu­nog ma­te­ri­ja­la, kod ne­kih fir­mi (i »bren­do­va«) u upo­tre­bi su i na­zi­vi »qu­i­ver«, »pic­ker«, »mul­ti-tip«, »led­ger« i »bar­bel«.

FI­DE­RI SE U DA­NA­ŠNJE VRE­ME UGLAV­NOM iz­ra­đu­ju od kar­bo­na ra­znih mo­du­la ela­stič­no­sti (a naj­vi­še, bar po tvrd­nja­ma pro­iz­vo­đa­ča, od onih s vi­so­kim mo­du­lom), fi­ber­gla­sa ili od kom­bi­na­ci­je ta dva ma­te­ri­ja­la. Za­hva­lju­ju­ći kva­li­tet­nim kar­bon­skim vlak­ni­ma i smo­la­ma no­vi­je ge­ne­ra­ci­je, mo­gu­će je do­bi­ti iz­u­zet­no sna­žne, čvr­ste i oštre blan­ko­ve ve­o­ma ma­log preč­ni­ka i ma­le te­ži­ne, ali su na­rav­no ta­kvi šta­po­vi sku­plji od onih na­či­nje­nih od lo­ši­jeg ili ra­ni­je raz­vi­je­nog ma­te­ri­ja­la. Ve­ći­na jef­ti­ni­jih šta­po­va se pra­vi sa znat­nim ude­lom vla­ka­na od fi­ber­gla­sa ili pak od či­stog fi­ber­gla­sa, što znat­no uma­nju­je ce­nu ali i kva­li­tet, jer su ti šta­po­vi te­ži a »mek­ši« (sa­vi­tlji­vi­ji) od kar­bo­na­ca, pa su nji­ma u prin­ci­pu za­do­volj­ni sa­mo po­čet­ni­ci ili re­kre­a­tiv­ci ko­ji na fi­der even­tu­al­no pe­ca­ju tri-če­ti­ri pu­ta go­di­šnje, ne obra­ća­ju­ći ni naj­ma­nje pa­žnje na ka­rak­te­ri­sti­ke pri­bo­ra ko­ji pri­tom ko­ri­ste.

KON­STRUK­CIJ­SKI GLE­DA­NO, IAKO JE fi­der du­bin­ska teh­ni­ka, šta­po­vi za ovaj na­čin ri­bo­lo­va su slič­ni­ji me­če­vi­ma (tj. mo­de­li­ma na­me­nje­nim za pe­ca­nje na plo­vak na ve­ćim da­lji­na­ma) ne­go osta­lim du­bin­ci­ma, a i od jed­nih i od dru­gih šta­po­va raz­li­ku­ju se po to­me što ume­sto kla­sič­nog vr­ha ima­ju ne­ko­li­ko iz­men­lji­vih vr­ho­va, s ve­ćim bro­jem ma­lih vo­đi­ca. Ve­ći­na fi­de­ra is­pod iz­men­lji­vih vr­ho­va ima tri seg­men­ta, tj. sa­sto­ji se iz osnov­nog de­la sa ru­ko­hva­tom, sred­njeg seg­men­ta i gor­njeg de­la u ko­ji se ume­ću vr­ho­vi od pu­nog ma­te­ri­ja­la.

U ka­ta­lo­zi­ma, a če­sto i na sa­mim šta­po­vi­ma ova­kve kon­struk­ci­je, po­sto­ji ozna­ka bro­ja de­lo­va, npr. »3+3« ili »3+2« itd., pri če­mu pr­vi broj ozna­ča­va broj de­lo­va is­pod (iz­men­lji­vog) vr­ha, a dru­gi po­ka­zu­je ko­li­ko se (raz­li­či­tih) vr­šnih seg­me­na­ta u kom­ple­tu do­bi­ja.

Osim go­re­o­pi­sa­nih mo­de­la sa »tri plus« seg­men­ta po­sto­je i »dva plus« fi­de­ri, ko­ji se br­že mon­ti­ra­ju od tro­de­la­ca (zbog če­ga se če­sto opi­su­ju kao »već sprem­ni šta­po­vi«, tj. na en­gle­skom »ready rods«), a po pra­vi­lu su i ne­što ja­či i pra­vil­ni­je ak­ci­je pod op­te­re­će­njem jer ima­ju je­dan spoj ma­nje. U su­šti­ni, nji­hov glav­ni pro­blem za ve­ći­nu ri­bo­lo­va­ca pred­sta­vlja sra­zmer­no ve­li­ka tran­sport­na du­ži­na, ko­ja za šta­po­ve od 3,6 m iz­no­si ne­što pre­ko 180 cm, pa ih u ma­nje auto­mo­bi­le ni­je la­ko spa­ko­va­ti (po­go­to­vo ako ih još no­si­mo u fu­tro­li).

Po­sto­je i krat­ki dvo­del­ci, du­gi uglav­nom 2,7 ili 3 m, ko­je pro­iz­vo­đa­či naj­če­šće ozna­ča­va­ju... (Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 604-)