Na pro­me­tu ne­le­gal­no iz­lo­vlje­ne ri­be ve­ći »igra­či« za­ra­đu­ju hi­lja­de evra ne­delj­no, pa je i lo­gič­no da svo­ju kri­ni­nal­nu ak­tiv­nost ko­ja do­no­si to­li­ku do­bit ta­ko or­ga­ni­zu­ju da ih u njoj kon­tro­lo­ri te­ško mo­gu spre­či­ti bez po­mo­ći MUP-a

Ni­je po­treb­no ve­li­ko po­zna­va­nje na­še stvar­no­sti i si­ste­ma tzv. za­šti­te i odr­ži­vog ko­ri­šće­nja ri­bljeg fon­da, tj. upra­vlja­nja ri­bo­lov­nim vo­da­ma u Sr­bi­ji, da bi bi­lo vi­še ne­go ja­sno da sa­me ri­bo­ču­var­ske slu­žbe, bez po­mo­ći dr­žav­nih or­ga­na, te­ško mo­gu da iza­đu na kraj sa svim vi­do­vi­ma kri­vo­lo­va. Ili, da bu­de­mo pre­ci­zni­ji, da to za­pra­vo vr­lo iz­ve­sno ne mo­gu uop­šte.

Raz­lo­ga za to je vi­še, a u su­šti­ni se sve svo­di na to da meč­ku ni­je mo­gu­će upla­ši­ti re­še­tom. Na­i­me, kon­tro­lo­ri ni­su ni opre­mlje­ni ni ob­u­če­ni za bor­bu pro­tiv »ja­čih« ri­bo­kra­di­ca, ko­je mo­gu za­ra­đi­va­ti i če­tvo­ro­ci­fre­ne su­me u evri­ma ne­delj­no, što ne bi­va bez pa­žlji­vo or­ga­ni­zo­va­ne, broj­ne i sko­ro re­dov­no na­o­ru­ža­ne eki­pe sprem­ne na sve, uklju­ču­ju­ći i fi­zič­ko na­si­lje.

Zbog to­ga ši­rom sve­ta po­sto­je raz­li­či­ta re­še­nja, ko­ja se u su­šti­ni svo­de na to da se za­šti­tom i kon­tro­lom eks­plo­a­ta­ci­je pri­rod­nih re­sur­sa ba­ve po­seb­ne slu­žbe ili for­ma­ci­je, ko­je mo­gu ima­ti i je­di­ni­ce pa­ra­po­li­cij­skog ka­rak­te­ra či­ji su pri­pad­ni­ci i ob­u­če­ni i opre­mlje­ni (pa i na­o­ru­ža­ni) ta­ko da mo­gu da efi­ka­sno re­še i ozbilj­ne pro­ble­me (tj. spre­če i naj­te­že ob­li­ke kri­vo­lo­va i svih dru­gih ne­le­gal­nih ak­tiv­no­sti), a uz to ima­ju ši­ro­ka ovla­šće­nja i lo­gi­stič­ku i sva­ku dru­gu po­dr­šku ra­znih or­ga­na i in­sti­tu­ci­ja dr­ža­ve či­ja do­bra šti­te. Isto­vre­me­no, i re­gu­lar­na po­li­ci­ja u mno­gim ze­mlja­ma, u sklo­pu svog re­dov­nog ra­da po­kri­va i kra­đu ri­be (di­vlja­či itd.) pot­pu­no jed­na­ko kao što po­kri­va i sva­ko dru­go ne­le­gal­no otu­đi­va­nje ma či­je imo­vi­ne i nje­no sta­vlja­nje u pro­met. Za­hva­lju­ju­ći to­me, slu­žba­ma ko­je se ba­ve kon­tro­lom re­kre­a­tiv­nog ri­bo­lo­va, na­rav­no, osta­je mno­go lak­ši po­sao, a isto­vre­me­no svi zna­ju da u slu­ča­ju po­tre­be ri­bo­ču­va­ri mo­gu br­zo i la­ko do­bi­ti po­moć ozbilj­ne slu­žbe či­je pri­pad­ni­ke ni­je mo­gu­će tek ta­ko za­pla­ši­ti ni­ti im se fi­zič­ki su­prot­sta­vi­ti od­no­sno iz­ma­ći nji­ho­voj pa­žnji.

Do jav­no­sti, na­ža­lost, već du­go ne do­la­ze ni­ka­kve in­for­ma­ci­je o ra­du tzv. eko­lo­ške po­li­ci­je, tj. po­seb­nog de­la MUP-a za­du­že­nog za pi­ta­nja za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne od ra­znih ne­le­gal­nih ak­tiv­no­sti, o či­jem smo for­mi­ra­nju svo­je­vre­me­no pi­sa­li, ta­ko da ni­je sa­svim ja­sno šta se na tom pla­nu de­ša­va. Sre­ćom, ipak ima ma­kar na­zna­ka ne­kih po­zi­tiv­nih po­ma­ka, jer osim ne­zva­nič­nih in­for­ma­ci­ja o to­me da ne­ka ri­bo­ču­var­ska slu­žba ni­je do­bi­la tra­že­nu asi­sten­ci­ju (bi­lo s obra­zlo­že­njem: »Ne­ma­mo do­volj­no lju­di« ili: »Ni­je to naš po­sao«) ima u po­sled­nje vre­me i pri­me­ra da po­li­ci­ja i bez po­seb­nog po­zi­va in­ter­ve­ni­še i da ona po­zi­va ri­bo­ču­va­re ka­da na­i­đe na slu­čaj za ko­ji pro­ce­ni da je u nji­ho­voj nad­le­žno­sti. U pe­ri­o­du iz­me­đu iz­la­ska ovog i pret­hod­nog bro­ja Ri­bo­lo­va za­be­le­ži­li smo dva ta­kva slu­ča­ja, ko­ja su se od­i­gra­la u raz­ma­ku od sa­mo ne­ko­li­ko da­na.

Pr­vi od njih de­sio se kod Opo­va (ju­žno­ba­nat­skog se­la i ad­mi­ni­stra­tiv­nog se­di­šta isto­i­me­ne op­šti­ne kroz ko­ju pro­ti­če Ta­miš), gde su pri­pad­ni­ci MUP-a, to­kom tzv. ru­tin­ske kon­tro­le, u put­nič­kom auto­mo­bi­lu pro­na­šli oko 100 ki­lo­gra­ma raz­ne ri­be (štu­ke, ša­ra­na, de­ve­ri­ke i tol­sto­lo­bi­ka) bez po­tvr­de o po­re­klu, pa su, shva­tiv­ši o če­mu se ra­di, od­mah po­zva­li ri­bo­ču­va­re, ko­ji su br­zo do­šli na li­ce me­sta, za­ple­ni­li ri­bu i uze­li po­dat­ke po­treb­ne za pod­no­še­nje pri­ja­ve nad­le­žnom su­du.

Ma­lo se­ver­ni­je, u se­lu Ko­va­či­ca, de­si­lo se ne­što slič­no. Tu su po­li­caj­ci kri­vo­lov­ce uhva­ti­li na ka­na­lu, na­kon če­ga su kon­tak­ti­ra­li ri­bo­ču­va­re Ri­bo­lo­vač­kog sa­ve­za Voj­vo­di­ne, a ovi su, bu­du­ći da ta vo­da ni­je u nji­ho­voj nad­le­žno­sti već je deo ri­bar­skog pod­ruč­ja ko­jim upra­vlja JP Vo­de Voj­vo­di­ne, in­for­ma­ci­ju pro­sle­di­li svo­jim ko­le­ga­ma iz te fir­me, ko­ji su se od­mah uklju­či­li i ura­di­li u tom slu­ča­ju ono što je do njih (a što je već dru­gi ta­kav slu­čaj u po­sled­nje vre­me na tom te­re­nu).

Iako ne­ma spo­ra da ova­kve in­for­ma­ci­je mo­ra­ju ra­do­va­ti sva­kog po­šte­nog ri­bo­lov­ca, lju­bi­te­lja pri­ro­de i sa­ve­snog gra­đa­ni­na uop­šte, sa­ma či­nje­ni­ca da pred­sta­vlja­ju vest za no­vi­ne uka­zu­je na to da su još uvek iz­u­ze­tak mno­go pre ne­go pra­vi­lo. A tre­ba­lo bi da se pod­ra­zu­me­va­ju, kao što se pod­ra­zu­me­va­ju u sva­koj dr­ža­vi ko­ja istin­ski na­sto­ji da bu­de ure­đe­na i ne ba­vi se ra­znim va­ri­jan­ta­ma pot­ku­plji­va­nja gra­đa­na ta­ko što im omo­gu­ća­va da pro­fi­ti­ra­ju od sop­stve­nih ne­le­gal­nih ak­tiv­no­sti ka­ko bi za­tva­ra­li oči pred svim dru­gim, već su­zbi­ja sva­ki vid kri­mi­na­la, pa ne to­le­ri­še ni »kra­duc­ka­nja« pri­rod­nih re­sur­sa (iz­me­đu osta­log i za­to što kra­duc­ka­nje la­ko i br­zo mo­že da pre­ra­ste u kra­đe ogrom­nih raz­me­ra, i to u sfe­ra­ma u ko­ji­ma je to­le­ran­ci­ja na lo­po­vluk mno­go ma­nja ne­go ka­da se ra­di o kon­zum­noj ri­bi).

Do­bra stvar u ovo­me je to što si­ste­mat­sko uklju­či­va­nje po­li­ci­je kao stal­nog (do­dat­nog) fak­to­ra za­šti­te ri­bljeg fon­da na­čel­no go­vo­re­ći ni­ti je kom­pli­ko­va­no ni­ti tra­ži mno­go vre­me­na, a bez ika­kve sum­nje bi po­mo­glo ko­ri­sni­ci­ma ri­bar­skih pod­ruč­ja ali i svi­ma na­ma ko­ji­ma je u in­te­re­su bo­lja kon­tro­la i re­kre­a­tiv­nog i pri­vred­nog ri­bo­lo­va i efi­ka­sni­ja za­šti­ta ri­bljeg fon­da od onih ka­kve sa­da ima­mo. Ali sa­ma po­ten­ci­jal­na la­ko­ća i br­zi­na ta­kve pro­me­ne ne zna­če ni­šta ako ne­ma vo­lje da se ona spro­ve­de. A o to­me da li je za­pra­vo ima ili ne, da bu­de­mo re­al­ni (svi­đa­lo se to ne­ko­me ili ne), na osno­vu po­je­di­nač­nih pri­me­ra ne mo­že­mo ni­šta sa si­gur­no­šću za­klju­či­ti. Za ta­kvo ne­što ipak je ne­što dru­ga­či­ji si­stem upra­vlja­nja po­tre­ban mno­go vi­še ne­go sa­ma do­bra vo­lja sa­ve­snih po­je­di­na­ca. (-Tekst ob­ja­vljen u li­stu Ri­bo­lov br. 605-)

 

 

fShare