Eki­pa is­ku­snih ša­ran­dži­ja una­pred se po­mi­ri­la s tim da će na ri­bom iz­u­zet­no bo­ga­tom je­ze­ru ovog pu­ta mo­ra­ti mno­go da se po­mu­či za sva­ki uda­rac i ulov i da će ša­ran »ki­la­vo« je­sti. Stva­ri su, me­đu­tim, mal­te­ne od sa­mog star­ta, kre­nu­le u pot­pu­no neo­če­ki­va­nom prav­cu

Ka­da mi je pre par me­se­ci pri­ja­telj Sa­ša Pje­ra­no­vić, ro­dom iz Der­ven­te, a na­sta­njen kao i ja u Ne­mač­koj, re­kao da je još kra­jem pro­šle go­di­ne re­zer­vi­sao na se­dam da­na je­ze­ro Pe­la­gi­će­vo, je­dan od naj­po­zna­ti­jih ša­ran­skih re­vi­ra u Bo­sni, i po­zvao me da se pri­dru­žim eki­pi ko­ja će ta­mo ići, u pr­vi mah ni­sam bio po­seb­no odu­še­vljen, ali ta­kav po­ziv ipak ni­sam mo­gao da od­bi­jem. Deo eki­pe išao je ko­li­ma, jer je sa­mo ta­ko bi­lo mo­gu­će po­ne­ti sav po­treb­ni pri­bor, opre­mu, mam­ce i pri­hra­nu, a deo avi­o­nom.

SA­ŠA JE NA TOJ VO­DI, po­vr­ši­ne 19 ha, ču­ve­noj po ve­li­koj pro­seč­noj te­ži­ni ša­ra­na i le­pom am­bi­jen­tu, pe­cao 3-4 pu­ta, a sa­da je ta­ko or­ga­ni­zo­vao od­la­zak da smo od 1. do 8. ju­na na njoj bi­li sa­mo nas pe­to­ri­ca, pri če­mu su Ki­ća, Sa­ša i Bo­ža bi­li sa­mi na svo­jim po­zi­ci­ja­ma, a moj du­go­go­di­šnji kom­pa­njon Zo­ća i ja, kao i uvek ka­da ide­mo ne­gde na vi­še da­na, pe­ca­li smo za­jed­no sa jed­nog me­sta.

Čim smo sti­gli, me­na­džer je­ze­ra Kri­stof nam je re­kao da je mrest de­la ša­ra­na još u to­ku, dok su ga osta­li ve­ći­nom tek za­vr­ši­li. Na­i­me, sve je to ka­sni­lo zbog neo­če­ki­va­nog du­žeg po­gor­ša­nja vre­me­na, s gra­dom i ki­šom ko­ji su ohla­di­li vo­du i »pre­se­kli« ape­tit ri­be, pa smo se spre­mi­li na to da će pe­ca­nje ve­ro­vat­no bi­ti te­ško i da bi se mo­glo čak de­si­ti i da ni­šta ne uhva­ti­mo. Za raz­li­ku od ve­ći­ne dru­gih ša­ran­skih re­vi­ra na Bal­ka­nu, ov­de je ak­ce­nat na ve­li­či­ni je­din­ki, a ne na broj­no­sti, ta­ko da ih se ne ulo­vi mno­go ni ka­da ri­ba od­lič­no ra­di, ali su pro­seč­ne te­ži­ne za­i­sta ve­li­ke (vi­di okvir »O je­ze­ru« – prim. ur.).

IMA­JU­ĆI SVE TO U VI­DU, IS­PR­VA smo pe­ca­li uz mi­ni­mal­no hra­nje­nje, ta­ko što smo u čam­ce na da­ljin­sko upra­vlja­nje, ko­ji­ma smo raz­vla­či­li si­ste­me na da­lji­nu od 150 do 180 m (pod dru­gu oba­lu), uba­ci­va­li sa­mo po 10 do 20 boj­li­ja po šta­pu. Uz to smo ko­ri­sti­li ma­nje mam­ce – uglav­nom po je­dan to­nu­ći boj­li od 22 mm i ne­što ma­nji pop-ap (od 16 od­no­sno 18 mm). Ra­ču­na­li smo da će­mo tom tak­ti­kom sa što ma­njom ko­li­či­nom hra­ne oko mam­ca i za­ba­ci­va­njem na raz­ne stra­ne even­tu­al­no us­pe­ti da pre­sret­ne­mo ne­ku ri­bu u pro­la­zu i na­ve­de­mo je da »us­put« ne­što gric­ne.

Me­đu­tim, na na­še iz­ne­na­đe­nje, ri­ba je po­če­la da ra­di neo­če­ki­va­no do­bro, na­ro­či­to kod Sa­še, ko­ji je pr­ve ve­če­ri imao pet ša­ra­na, od če­ga su dva bi­la te­ža od 20 kg! Na mom i Zo­ći­nom me­stu je po­če­tak bio ne­što spo­ri­ji, bu­du­ći da smo naj­pre ima­li dve ba­bu­ške, ko­je je on upe­cao (moj i nje­gov sta­ri do­go­vor je da kad lo­vi­mo za­jed­no, ne­za­vi­sno od to­ga na či­ji se štap ri­ba ja­vi, kon­tri­ra i ri­bu va­di onaj ko je tog mo­men­ta bli­ži). Za­to smo ga pro­zva­li »Ba­bu­škar«, što mu baš i ni­je bi­lo pra­vo, ali nas je br­zo ućut­kao uhva­tiv­ši već na­red­ne ve­če­ri svog do sa­da naj­ve­ćeg ša­ra­na u ka­ri­je­ri, te­škog 24 kg.

TA­DA SMO VEĆ DE­FI­NI­TIV­NO SHVA­TI­LI da ri­ba je­de pot­pu­no nor­mal­no, pa smo po­če­li da po­ste­pe­no po­ve­ća­va­mo ko­li­či­nu hra­ne, ta­ko da smo po­sled­njih da­na čam­ce za pri­hra­nji­va­nje pu­ni­li do vr­ha, ot­pri­li­ke kao što Tur­ci pu­ne ko­la kad kre­nu iz Ne­mač­ke ku­ći na od­mor.

In­te­re­sant­no je i to da iako se če­sto ču­je da se na Pe­la­gi­će­vu i ve­li­ke ri­be pe­ca­ju na ma­le boj­li­je, preč­ni­ka od oko 12 do 16 mm, mi ni­smo išli tim pu­tem. Ka­da smo na go­re­po­me­nu­tu kom­bi­na­ci­ju, u ko­joj je je­dan boj­li bio pro­me­ra 22 mm a dru­gi 16 mm, do­bi­li ba­bu­ške od 1-1,5 kg, Zo­ća i ja smo od­mah pre­šli na mno­go ve­će boj­li­je. Njih smo ruč­no pra­vi­li, na li­cu me­sta... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 613-)

 

fShare