Ta­mo gde se mno­go pe­ca po pra­vi­lu ne­ma pre­vi­še ri­be, a je­din­ke ko­je u ta­kvim uslo­vi­ma ži­ve po­sta­ju vr­lo opre­zne i ni­je ih la­ko na­ve­sti da na­pad­nu ve­štač­ki ma­mac, po­go­to­vo ako su ta­kav ili nje­mu vr­lo sli­čan mno­go pu­ta vi­de­le i ima­le s njim ne­pri­jat­no is­ku­stvo. Ipak, i na pri­ti­sku iz­lo­že­nim vo­da­ma mo­že­mo do­bro pro­ći uko­li­ko se po­tru­di­mo i sve što mo­že­mo ra­di­mo dru­ga­či­je ne­go što je uobi­ča­je­no

Broj sta­nov­ni­ka na­še ze­mlje se du­že vre­me iz go­di­ne u go­di­nu sma­nju­je a pro­seč­na sta­rost po­ve­ća­va, pa je iz­ve­sno da broj ri­bo­lo­va­ca ne ra­ste. Me­đu­tim, ka­ko je ujed­no na mno­gim vo­da­ma ri­blji fond skro­man, te je sve ma­nje onih na ko­ji­ma pro­se­čan ri­bo­lo­vac – či­ji »ma­ne­var­ski pro­stor« do­dat­no su­ža­va­ju slu­ča­je­vi kat­kad le­gal­nog i oprav­da­nog ali če­sto i pot­pu­no bes­prav­nog za­u­zi­ma­nja oba­le – mo­že ra­ču­na­ti na do­bar ulov, ne ču­di što su svi iz­gled­ni a ma­kar i re­la­tiv­no la­ko do­stup­ni te­re­ni iz­lo­že­ni sve ve­ćem ri­bo­lo­vač­kom pri­ti­sku, pa je i ri­ba na nji­ma sve opre­zni­ja i če­sto je ni­je la­ko na­ve­sti da uzme ma­mac, po­go­to­vo ve­štač­ki, čak i ka­da je pri ape­ti­tu. Na­rav­no, ta­kva si­tu­a­ci­ja pri­mo­ra­va nas da se sve vi­še tru­di­mo i da sve de­talj­ni­je osmi­šlja­va­mo tak­ti­ku ri­bo­lo­va ka­ko bi­smo i na tim »na­pad­nu­tim« vo­da­ma, da­kle ta­mo gde je ri­ba na­u­či­la da pre­po­zna opa­snost i da je iz­be­ga­va, ima­li iole ve­će šan­se da ostva­ri­mo ne­ki ulov.

  1. ČAK I NA NAJ­VE­ĆIM RE­KA­MA, je­ze­ri­ma i ka­na­li­ma broj udar­nih me­sta ni na jed­nom te­re­nu ni­je neo­gra­ni­čen, kao ni broj krup­ni­jih gra­blji­vi­ca ko­je se na nji­ma na­la­ze. Za­to naj­ve­će iz­gle­de za uspeh ima­mo ka­da na vo­du do­đe­mo pre dru­gih, od­no­sno ka­da osta­ne­mo na njoj i na­kon što bar ve­ći­na ko­le­ga ode, jer mno­gi pre­da­to­ri kre­ću u po­tra­gu za hra­nom on­da ka­da na vo­di vla­da mir. Ta­da se, na­i­me, ose­ća­ju bez­bed­ni­je, a i lak­še lo­ve u svi­ta­nje, su­mrak i no­ću ko­ri­ste­ći pro­men­lji­ve sve­tlo­sne uslo­ve, u ko­ji­ma se bo­lje sna­la­ze od svog po­ten­ci­jal­nog ple­na (o če­mu je bi­lo vi­še re­či u pro­šlom bro­ju, u tek­stu o to­me ka­ko i ka­da ban­da­ri naj­u­spe­šni­je lo­ve).

Uz to, ni na po­ten­ci­jal­no naj­i­zgled­ni­jim me­sti­ma ne tre­ba osta­ti pre­du­go i na nji­ma ne­u­mor­no ba­ca­ti. Bo­lje je oti­ći na ne­ku dru­gu po­zi­ci­ju, pa se vra­ti­ti tu gde oče­ku­je­mo de­ša­va­nja. Uko­li­ko pak pro­ce­ni­mo da su re­al­ne šan­se da nam ne­ko ta­kvo me­sto »za­u­zme«, on­da ima smi­sla i da osta­ne­mo na nje­mu da bi­smo ga »sa­ču­va­li«, ali za­ba­ci­ti tre­ba sa­mo po­vre­me­no, i to ne ta­ko da va­ra­li­ca sva­ki čas pa­da od­no­sno pro­la­zi ta­mo gde mi­sli­mo da je ri­ba.

Iz istog raz­lo­ga ne­ma pre­vi­še raz­lo­ga da bez­gla­vo ju­ri­mo na mi­kro­lo­ka­ci­ju na ko­joj se ne­ki ko­le­ga iole du­že za­dr­žao, sem ako ne  pro­ce­ni­mo da je pot­pu­no po­gre­šno pe­cao i da mu ri­ba ni­je uda­ri­la ne za­to što ni­je za­in­te­re­so­va­na za je­lo već za­to što na­pro­sto ni­je vi­de­la to što joj je nu­đe­no. U su­prot­nom, tre­ba da joj da­mo ma­li »od­mor« i da pro­ba­mo da je uhva­ti­mo on­da ka­da po­mi­sli da je ko­nač­no bez­bed­na i da mo­že da u mi­ru tra­ži hra­nu.

Lek­ci­ju o oba­ve­znom opre­znom pri­la­že­nju sva­kom me­stu naj­bo­lje i naj­pre sa­vla­da­ju kle­na­ro­ši sa ma­lih i bi­strih te­ku­ći­ca, ali to ni­po­što ne zna­či da o to­me tre­ba vo­di­ti ra­ču­na sa­mo na ta­kvim vo­da­ma. Šta­vi­še, i na naj­ve­ćim re­ka­ma i je­ze­ri­ma či­ja vo­da ni­je pre­vi­še pro­vid­na i ve­li­ke ri­be mo­gu bi­ti vr­lo bli­zu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 613-)

 

 

fShare