Ako su uslovi idealni i riba pri apetitu, može se desiti da se napecamo bez obzira na to kakav pribor, sistem i mamac koristimo, čime prihranjujemo i koliko daleko i često zabacujemo. Ali kada smo suočeni s nepovoljnim okolnostima i ribom koja nije mnogo zainteresovana za hranu, skoro svaki element pristupa postaje bitan i treba ga dobro odabrati
Kuda na pecanje? Iako se tom pitanju (vrednom »milion dolara«) posvećuje posebna pažnja i u listu koji upravo čitate i u mnogim ribolovačkim grupama na društvenim mrežama, nije mali broj onih koji se ljute kada ih neko pita gde su dobro prošli, jer svoja izdašna mesta čuvaju kao najstrožu tajnu.
PREMDA POTPUNO RAZUMEM RIBOLOVCE KOJI NE otkrivaju svoje pozicije, imam nešto drugačiji pristup svemu tome. Zato sam bez obzira na to što sam i u svojim kratkim objavama na internetu i u dužim tekstovima u novinama posvećenim prethodnim pecanjima na Tamišu napomenuo da sam bio na terenu na području sela Sakule, uredno odgovarao na poruke i znanih i neznanih kolega i svima dodatno pojašnjavao na kakvoj sam tačno poziciji pecao i na koji način.
Naravno, bilo je pitanja na koja nisam mogao da odgovorim, a to su pre svega ona u vezi s tendencijom vodostaja; o tome je, naime, teško išta kazati kada na reci, kao što je to slučaj na Tamišu, postoje brane kojima se reguliše protok. Pritom, među ribolovcima koji su često na Tamišu uvreženo je mišljenje da se zaposleni na branama kod Tomaševca i Opova prosto poigravaju i namerno pecaroše »kinje« vikendima, kada je po prirodi stvari na obalama ove banatske reke najviše ljudi kojima bi odgovaralo da nivo bude stabilan. Ja nisam uveren da je tako, ali kad sam uspeo da na Tamišu spojim više dana – radnih i neradnih, ispostavilo se da nekako zaista usled režima rada dveju gorepomenutih brana do promena vodostaja češće dolazi vikendom nego radnim danima. Sigurno je jedno – iako Tamiš nije velika reka (u poređenju s Dunavom, Savom i Tisom), promene vodostaja, a naročito brzine toka, mogu jedno isto mesto učiniti potpuno različitim i time staviti umeće svakog od nas ribolovaca, pa time i veštinu snalaženja, na ozbiljan ispit.
KONKRETNO, POČETKOM OVOG LETA U RAZMAKU od dvadesetak dana čak sedam puta sam pecao u Sakulama i uglavnom odlično prolazio, ali uz nužne promene u pristupu, kojima sam se prilagođavao konkretnim okolnostima. Prvih šest pecanja, o kojima sam pisao u prethodna dva broja, bila su manje izazovna od sedmog i zasad poslednjeg (na kom su napravljene slike koje vidite uz ovaj prilog).
Evo i zašto. To pecanje odigralo se u nedelju, a voda je u odnosu na prethodni period tada naglo opala i znatno usporila. Da bih pojasnio koliko su takve okolnosti nepovoljne, uporediću ih sa prilikama koje su daleko od idealnih a kakve su vladale samo petnaestak dana ranije. Iako mi se u svojim porukama više kolega koje su tada bile na Tamišu prvi put žalilo da su bili nepripremljeni za vrlo jak protok (nekoliko njih upotrebilo je maltene istu formulaciju: »Pa ovo je kao na Dunavu!«), ja sam u tim uslovima, kada su bile potrebne hranilice od 70 g, uživao u pecanju i unapred mu se radovao jer sam iz ličnog iskustva od prethodnih godina znao da će na nekim pozicijama, uz pravilan pristup, dobri ulovi biti mnogo izvesniji nego što bi bili u situaciji kada nivo naglo opadne a brzina protoka se smanji (oni koji dobro pamte a dolaze često na ovu reku bez sumnje se sećaju da pre dve sezone, kada je vladala jaka suša, pa je Tamiš bio izuzetno nizak i spor, na ovoj reci gotovo da i nije bilo pecanja).
ODGOVOR NA PITANJE ZBOG ČEGA sve ovo pišem, a koji verovatno bar neki čitaoci sebi već postavljaju, krajnje je jednostavan. Na to me je inspirisao jedan komentar kolege (kog ne poznajem) na moju kratku objavu sa onog poslednjeg pecanja, koje je na kraju ipak bilo uspešno. Naime, taj ribolovac je ustvrdio da je lako hvaliti se ulovima sa Save, Dunava i Tamiša (pošto je na tim vodama, po njemu, lako loviti), ali je pitanje kako bih se snašao na Zapadnoj Moravi ili na jezeru Ćelije.
Nije bilo potrebe da odgovaram jer je umesto mene to učinio jedan od najboljih fideraša iz Kruševca, moj prijatelj Milan Ilić, s kojim sam nebrojeno mnogo puta pecao upravo na obe vode pomenute u tom komentaru. S druge strane, činjenica je i to da su na Tamiš dolazili vrhunski ribolovci s raznih strana, pa i iz Kruševca i okoline (što je igrom slučaja moj zavičaj), koji su u tim prilikama mogli da se neposredno uvere da ni Tamiš nije baš tako »lak za pecanje« kako misle pre svega oni koji na njemu nikada nisu bili ili su se tu okušali par puta i pritom imali sreće da riba svaki put odlično radi. Sasvim je sigurno, naime, da je priča za sebe ne samo svaka sezona na ovoj reci već praktično i svaki dan. Zato odgovor na čuveno pitanje: »Kuda na pecanje?« prvenstveno zavisi od konkretne situacije i može lako biti različit od dana do dana.
Ipak, da ne ostanem nedorečen, on može umnogome zavisiti i od toga šta ribolovac želi. Za neke je to uvek i samo što obilniji ulov. Za mene je, nasuprot tome, rešavanje »rebusa« koje za pecanje »teška« voda postavi mnogo izazovnije nego isključivo forsiranje mesta koja garantuju lak i uspešan ribolov.
NARAVNO, TREBA RAZLIKOVATI »TEŠKU vodu«, tj. famozno »teško pecanje« (s tim terminom poslednjih godina ribolovci po mom mišljenju s pravom zbijaju šale, jer se u objavama na internetu veoma često koristi, i kad treba i kad ne treba), od potpuno nemogućeg, tj. u ribolovačkom smislu nerezonskog.
Primera radi, nesporno je da u Savi ima i krupne ribe i da se pojedine vrste mogu veoma uspešno pecati pod... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 616-)