Sve vi­še ri­bo­lo­va­ca na na­šim otvo­re­nim vo­da­ma le­po pro­la­zi pe­ca­ju­ći ra­znim kom­bi­na­ci­ja­ma kla­sič­nog fi­de­ra i nje­go­ve me­tod va­ri­jan­te. Ta­kav pri­stup do­neo je za­ni­mlji­vo pe­ca­nje i so­li­dan ulov na­šem sa­rad­ni­ku ko­ji je tom pri­li­kom ko­ri­stio kla­sič­nu pri­ma­mu i svi­ma la­ko do­stup­ne mam­ce

Kra­jem av­gu­sta, ka­da su tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha sva­ko­dnev­no pre­ma­ši­va­le 35 ste­pe­ni, a čak i naj­ve­će re­ke bi­le pre­gre­ja­ne (tem­pe­ra­tu­ra Du­na­va bi­la je tih da­na, pri­me­ra ra­di, i pre­ko 27° C), ni­je bi­lo mo­gu­će ni sa ka­kvom iz­ve­sno­šću za­klju­či­ti gde bi se mo­gao oče­ki­va­ti iole bo­lji ulov, ma ko­jom teh­ni­kom. Po­što ži­vim u Ko­vi­nu, gra­di­ću na le­voj oba­li Du­na­va, u ju­žnom Ba­na­tu, mo­gao sam da bi­ram iz­me­đu vi­še okol­nih ka­na­la, je­ze­ra, du­na­va­ca i ba­ra, a po­sle du­žeg raz­mi­šlja­nja i kon­sul­ta­ci­ja s ko­le­ga­ma, od ko­jih je ve­ći­na bi­la pri­lič­no neo­d­luč­na, kao i ja, opre­de­lio sam se za od­la­zak na naj­bli­žu re­ku.

U ČE­TI­RI SA­TA, TOG JU­TRA, NA OBA­LI Du­na­va ne­da­le­ko od Ko­vin­skog mo­sta su osim me­ne bi­li još sa­mo ne­bro­je­ni ko­mar­ci. Ali mrak, pri­jat­na bla­ga sve­ži­na i mir­no­ća vo­de da­li su mi i vo­lju za pe­ca­njem i na­du da će bi­ti ri­be. A ta­ko ra­no ni­sam sti­gao bez raz­lo­ga, bu­du­ći da re­dov­no u ovom de­lu se­zo­ne naj­bo­lje pro­la­zim u to do­ba da­na.

Iza­brao sam me­sto na kom je oba­la bla­go str­ma, te je mo­gu­će po­sta­vi­ti sto­li­cu kraj šta­po­va i le­po se za­va­li­ti, a sa mo­je le­ve stra­ne bi­la su dva dr­ve­ta, od ko­jih je kro­šnja jed­nog nad­vi­je­na nad sa­mu vo­du, što mi je sa­vr­še­no od­go­va­ra­lo jer sam mo­gao da pla­si­ram si­stem tač­no is­pod nje, gde mi se či­ni­lo sa­svim lo­gič­nim da bu­de i ri­be.

Po­neo sam šta­po­ve For­max Sha­dow Fe­e­der od 3,9 m, te­ži­ne ba­ca­nja 80 g i For­max Sha­dow Fe­e­der od 3,6 m, t.b. 70 g, na ko­ji­ma su bi­le ma­ši­ni­ce For­max Bla­ze 3000 od­no­sno For­max Ava­tar 3000, obe s naj­lo­nom de­blji­ne 0,22 mm.

Na ja­či štap mon­ti­rao sam si­stem s ka­ve­znom hra­ni­li­com od 50 g i udi­com krat­kog vra­ta a ve­li­či­ne 12 (pri­me­re­nom ba­bu­ški), na pred­ve­zu du­gom oko 30 cm. Na kra­ći i ma­lo sla­bi­ji štap – ka­ve­znu hra­ni­li­cu od 40 g i la­ga­nu udi­cu ve­li­či­ne 14, s du­žim vra­tom i na­pra­vlje­nu od tan­ke ži­ce, po­god­nu za be­lu ri­bu. Za pri­ma­mu sam ve­če pre pe­ca­nja sku­vao svo­ju pre­kru­pu (ku­lju) Bor­za Fis­hing Ku­lja Va­ni­la (ko­ju od­sko­ra pra­vim), a za mam­ce sam po­neo be­le me­sne cr­vi­će i cr­ve­ne gli­ste (đu­bre­tar­ke), ne­ko­li­ko vr­sta pop-apo­va i ku­ku­ruz še­će­rac.

DOK SAM ČE­KAO DA PRO­VRI VO­DA za ka­fu, ras­pa­ko­vao sam sav pri­bor i u go­re­po­me­nu­tu ku­lju do­dao ma­lo pre­zle, jer ta­ko do­ra­đe­na ku­va­na pre­kru­pa ne­što br­že is­pa­da iz hra­ni­li­ce ne­go ka­da je či­sta. U 4,30 č sam pr­vi štap, na kom je ma­mac bio pop-ap, za­ba­cio na pet­na­e­stak me­ta­ra od oba­le, dok sam kom­bi­na­ci­ju jed­nog me­snog cr­vi­ća i tan­ke cr­ve­ne gli­ste, na dru­gom, pla­si­rao bli­že, na 7-8 m. Za po­če­tak sam na­mer­no pre­pu­nio obe hra­ni­li­ce, ka­ko bi do­sta pri­ma­me vi­ri­lo iz njih, jer se ta­ko na dnu br­zo oslo­ba­đa­ju ko­ma­di hra­ne, ko­ji du­že osta­ju kom­pakt­ni i za­dr­ža­va­ju ri­bu.

U pet sa­ti, dr­že­ći u ru­ci šo­lju tek sku­va­ne ka­fe, uži­vao sam i u svi­ta­nju i u iz­ba­ci­va­nju ri­be na po­vr­ši­ni, ko­je je ta­da od­jed­nom po­če­lo, kao po ko­man­di. To me je ob­ra­do­va­lo, jer sam vi­deo do­sta sit­ne be­le (ve­li­či­ne ša­ke), pa sam se po­na­dao da bi se mo­gla na dnu na­ći i ne­ka ma­lo krup­ni­ja de­ve­ri­ka.

NI­ZAK VO­DO­STAJ DU­NA­VA OMO­GU­ĆA­VAO MI je da i s hra­ni­li­ca­ma ko­je ni­su pre­te­ra­no te­ške si­ste­mi sto­je tač­no ta­mo gde mi od­go­va­ra, za­hva­lju­ju­ći, na­rav­no, ujed­no i to­me što sam oda­brao ta­kvo me­sto na kom je i pri ma­lom vo­do­sta­ju bli­zu oba­le pri­stoj­na du­bi­na, u ko­joj se ri­ba mo­že oče­ki­va­ti i ka­da je vo­da ve­o­ma to­pla, kao što je ovog pu­ta bio slu­čaj.

Pr­vi tr­zaj imao sam na bli­že za­ba­če­ni štap, a on mi je do­neo le­pu de­ve­ri­ku, od 300-400 g, sa­svim do­volj­nu da me trg­ne iz ju­tar­nje učma­lo­sti i na­ve­de da br­zo po­no­vo za­ba­cim, raz­u­me se uz pret­hod­no do­pu­nja­va­nje hra­ni­li­ce ku­ljom i sta­vlja­nje no­ve gli­ste i cr­va na udi­cu.

Ubr­zo sam uhva­tio još jed­nu de­ve­ri­ku, ali znat­no sit­ni­ju (ma­nju od ša­ke), na­kon če­ga je na­stu­pi­lo pet­na­e­sto­mi­nut­no za­tiš­je, to­kom kog sam po­čeo da se pre­mi­šljam da li da mo­žda i ša­ra­na i ba­bu­šku po­tra­žim bli­že oba­li, kad je već oči­gled­no da je be­la ri­ba tu. Ka­da sam de­fi­ni­tiv­no pre­lo­mio da to i ura­dim, iz­va­dio sam onaj da­lje za­ba­če­ni štap i za­ba­cio ga na sa­mo 4-5 m od oba­le, pret­hod­no na udi­cu ume­sto pop-apa sta­viv­ši zr­no še­ćer­ca.

TAČ­NO U ŠEST SA­TI DO­BIO SAM... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 619, od 13.3.2024.-)

 

fShare