Većina rekreativnih ribolovaca po dolasku na vodu nastoji da se što pre raspakuje i počne s pecanjem, pa ne pokuša da prethodno čak ni površno ispita teren i stekne nekakvu predstavu o konfiguraciji dna na mestu ispred sebe. A baš to što im liči na gubljenje vremena veoma često je razlog što neko drugi uživa u znatno dinamičnijem pecanju i ostvaruje veći ulov
Neko ko tek počinje da peca na fider, a imao je priliku da vidi satnicu takmičenja u toj disciplini ili da bude prisutan na stazi od samog početka nadmetanja, odnosno od ulaska takmičara u boks pa do prvog sudijskog zvižduka, verovatno je ostao u čudu zbog činjenice da takmičari imaju gotovo sat i po za pripremu (tačnije, 80 minuta po standardnoj satnici).
Nasuprot tome, mnogi rekreativci su toliko nestrpljivi da počinju da pecaju svega desetak minuta nakon prispeća na odabranu poziciju, a onda drastično »smanje gas« i do polaska kući zabacuju tek svaki deseti minut ili čak ređe, tj. praktično kao da love klasičnom dubinskom metodom a ne fiderom, koji u skoro 100 posto slučajeva zahteva neuporedivo brži tempo da bi se iole imalo uspeha. Naravno, većina rekreativaca s takvim stavom sklona je da zbija šale na račun onih kolega koje su mnogo temeljnije i sporije u toj prvoj fazi. Neretko, međutim, kada »sporać« počne da vadi ribu za ribom, dok »brzanci« neprestano negde zapinju, kidaju sisteme i muče se, smeh utihne, a zameni ga kuknjava što su za razliku od »sporaća« pored njih »po ko zna koji put loše sreće u odabiru mesta«. Ali treba se zapitati da li je stvarno samo reč o sreći.
NARAVNO, RAZLIKA IZMEĐU TAKMIČARSKOG I REKREATIVNOG pristupa je velika, ali od takmičara mi rekreativci nesporno možemo naučiti mnogo toga. Jedan od razloga sporije pripreme takmičara je oprema, čije postavljanje u »radni režim« traži dosta vremena. Mi rekreativci ne moramo imati »platformu« na kojoj se sedi, te specijalni oslonac za noge (futplejt tj. pedanu), tacnu i mnogo toga drugog što takmičari imaju i dugo nameštaju, ali činjenica je da fider pecanje ne samo da nije udobno ako se sedi na običnoj hoklici već nije ni jednostavno. Da ne bude da samo teoretišem, pomenuću ovde da, iako dugo pecam fider tehnikom, nemam takmičarsku platformu, ali imam nekoliko različitih tzv. fider stolica (od kojih ona najstarija, robne marke Behr, ima već desetak godina), a uz njih i jednu najobičniju i jeftinu sklopivu kampersku stolicu, koja mi je najzgodnija kada pecam iz čamca.
U čamcu ne koristim ni tacnu (koju inače imam i upotrebljavam), a skoro sve što mi je potrebno nalazi se u povećoj kofi (hrana, crvići, »spod-miks« itd.) i u torbi koja je pored mene. Međutim, to je stvar nužde, uslovljene skučenim prostorom, a kada pecamo sa obale i imamo mogućnost da se lepo namestimo, dobro sklopljen komplet, sastavljen od fider stolice, tacne i tripoda (koji takođe uopšte ne mora biti skup), čini fider i mnogo udobnijim i znatno efikasnijim. Nema tada nepotrebnog čestog savijanja i nervoznog preturanja po torbi u potrazi za neophodnim delom pribora, mamcima itd. – prosto, sve nam je to, kada je na tacni, nadohvat ruke, tj. pregledno i lako dostupno (uostalom, ne koristi se bez razloga u raznim prilikama izraz »kao na tacni« i svakom je jasno šta se njime želi reći).
MEĐUTIM, PRE PRIPREME MESTA S KOG ćemo pecati, moramo ga svakako izabrati. Za razliku od nas, rekreativaca, koji u skladu sa svojim mogućnostima i afinitetima biramo gde i kada ćemo pecati, takmičari moraju da se prilagode unapred određenom terenu i vremenu, kao i poziciji, koja se pre nadmetanja određuje žrebom. Uzgred, na mnogim fideraškim stazama iskusni ribolovci čim dobiju mesto mogu s velikom izvesnošću pretpostaviti šta ih očekuje, a od kolega koje se takmiče u zaista sve popularnijem metod fideru (za koji je većina staza na komercijalnim revirima) može se čuti da po pravilu odmah po izvlačenju pozicija znaju ko su favoriti za pobedu, nezavisno od ribolovačkog umeća, a ko će se napatiti da išta uhvati.
IAKO VOLIM DA MENJAM vode i na njima terene tj. pozicije na kojima pecam (to je za mene svojevrsni izazov), nesumnjivo mi je mnogo lakše da lovim na mestima koja su mi dobro poznata. Na njima s velikom sigurnošću znam koju ribu mogu očekivati, kako ona reaguje na određene primame i kakvo je dno na koje padaju moja hranilica i namamčena udica.
Ovo poslednje je u fideru veoma važno, jer je dubinskom tehnikom, u kojoj je potrebno često zabacivanje i vađenje sistema, na izuzetno krševitom terenu gotovo nemoguće pecati. A time zapravo i dolazimo do osnovne teme ovog teksta – do pripreme za pecanje na bilo kom mestu. Naime, pre početka svakog ribolova preporučuje se obavezno sondiranje dna, tj. njegovo »prepipavanje« povlačenjem utega. Da bi se ovladalo tim umećem, potrebni su vežbanje i izvesno iskustvo. Za sondiranje dna u zoni u koju ćemo zabacivati najčešće se koristi tzv. piker olovo (vrsta utega koji se upotrebljavaju u dubinskom ribolovu), a već duže vreme više robnih marki ima u ponudi i posebno konstruisana olova baš za tu namenu. Naravno, može se u rekreativnom ribolovu dno sondirati i hranilicom kojom ćemo pecati (to u takmičarskom ribolovu nije dozvoljeno). Iako su specijalna olova za sondiranje po mnogo čemu bolje rešenje, treba voditi računa o tome da taj uteg ne bude mnogo lakši od hranilica koje ćemo koristiti na tom mestu, pošto će i iskusnim fiderašima biti teško (naročito na bržim vodama) da lakim olovom »pronađu« i ispitaju dno, tj. tačke na koje će prilikom kasnijeg pecanja padati teška hranilica napunjena primamom.
PRILIKOM ODABIRA DALJINE odnosno tačke u koju ćemo zabacivati, potrebno je osmatrati vodu i truditi se da uočimo aktivnost ribe (njeno izbacivanje ili mehuriće na površini, koji su posledica »riljanja« ribe po dnu u potrazi za hranom i sl.). Na tekućicama je linija razgraničenja između struje i mirnijeg toka skoro uvek izgledna jer je privlačna za ribu.
Kada odredimo koje nam zone mogu biti interesantne, olovom za sondiranje (ili hranilicom) proveravamo... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 621, od 11.10.2024.-)