Va­ra­li­ča­re­nje po ja­kom ve­tru ni­je ni­ma­lo jed­no­stav­no, a če­sto je i neizvodljivo. Ali, po­sto­ji je­dan iz­u­ze­tak – ko­ša­va na ve­li­kom de­lu Du­na­va kroz na­šu ze­mlju. Na­i­me, ona na mno­gim me­sti­ma sa­te­ru­je sit­nu ri­bu uz oba­lu, što pre­da­to­rima omogućava da bez mno­go mu­ke do­đu do plena. A va­ra­li­ča­ri ko­ji ume­ju da ko­ri­ste stru­ja­nje va­zdu­ha ta­da mo­gu ostva­ri­ti od­lič­ne ulo­ve.

Ni­je taj­na da lov­ci na du­nav­ske gra­blji­vi­ce vo­le ko­ša­vu. Ovaj ve­tar na go­to­vo ce­lom to­ku Du­na­va kroz na­šu ze­mlju du­va di­rekt­no uz re­ku, tj. u su­prot­no od sme­ra u kom ona te­če. Oni ko­ji lo­ve smu­đa, štu­ku ili so­ma na dnu – tvi­ste­ri­ma, še­do­vi­ma, gla­vi­nja­ra­ma ili mu­va­njem – tru­de se da na­đu što ve­ću za­ve­tri­nu, jer »tr­buh« ko­ji stva­ra ju­go­i­stoč­ni ve­tar spre­ča­va de­tek­ci­ju udar­ca u du­bi­ni i one­mo­gu­ća­va pra­vo­vre­me­no kon­tri­ra­nje. Na­su­prot to­me, vo­ble­ra­ši ko­ji lo­ve sa oba­le do­bi­ja­ju u ko­ša­vi sa­ve­zni­ka iz dva ključ­na raz­lo­ga. Pr­vi je taj što je za­hva­lju­ju­ći ta­la­si­ma vo­da uz oba­lu ma­lo za­mu­će­ni­ja ne­go što bi bi­la po mir­nom da­nu. Dru­gi raz­log je taj što ko­ša­va sa­bi­ja ja­ta sit­ne ri­be uz sa­mu oba­lu, a za njom tu sti­žu i pre­da­to­ri. Za raz­li­ku od se­ver­ca, ju­go­i­stoč­njak ne sma­nju­je ak­tiv­nost ke­de­ra, već ih sa­mo po­me­ra za ni­jan­su vi­še u du­bi­nu.

Korišćenje trbuha velika

Iako je, da­kle, ko­ša­va ne­sum­nji­vi sa­ve­znik pri lo­vu vo­ble­rom sa oba­le, ona isto­vre­me­no stva­ra i od­re­đe­ne po­te­ško­će. Naj­če­šće je naj­ve­ći pro­blem skop­čan sa za­ba­ci­va­njem va­ra­li­ce na od­go­va­ra­ju­će me­sto, tj. do­volj­no da­le­ko i do­volj­no pre­ci­zno. Još ve­će mu­ke za­da­će nam pre­ve­li­ki ta­la­si ka­da sa oba­le u vo­du svu­ku tra­vu, li­šće, gran­či­ce i ra­znu dru­gu pr­ljav­šti­nu, što stru­na ili naj­lon ve­o­ma la­ko ku­pe. Pred­no­sti ko­ša­ve, na­rav­no, va­lja is­ko­ri­sti­ti, a po­te­ško­će mo­že­mo sa­vla­da­ti. Po­ne­što, do­daj­mo od­mah, mo­ra­mo is­tr­pe­ti. Tu mi­slim na upa­le si­nu­sa, is­pu­ca­le usne, od ta­la­sa vla­žne no­ga­vi­ce ko­je po­put za­sta­va vi­jo­re oko na­ših čla­na­ka, na mo­kro i kli­za­vo pri­o­bal­no ka­me­nje sa ko­jeg pa­da­mo u vo­du i sl., ali i u to­me je le­po­ta ri­bo­lo­va.

TE­ŠKO­ĆE PRI ZA­BA­CI­VA­NJU. Po­sma­trao sam mno­ge vo­ble­ra­še ka­ko po­ku­ša­va­ju da po ja­koj ko­ša­vi vo­bler za­ba­ce pod uglom od 90 ste­pe­ni. Pri ta­kvom iz­ba­ča­ju ve­tar sna­žno uda­ra či­ta­vu po­vr­ši­nu vo­ble­ra i ba­ca ga da­le­ko uz­vod­no, a po­tom vo­bler, vo­đen »tr­bu­hom« ko­ji pra­vi naj­lon ili upre­de­na stru­na, po­či­nje do­dat­no da ska­ku­će po po­vr­ši­ni... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 335-)