Ži­vi ke­der (naj­če­šće ba­bu­ška du­ga do de­se­tak cen­ti­me­ta­ra) ube­dlji­vo je naj­če­šće ko­ri­šćen pri­rod­ni ma­mac za štu­ku na na­šim vo­da­ma. Ri­bo­lov­ci iz mno­gih ze­ma­lja za­pad­ne i se­ver­ne Evro­pe sa ve­li­kim uspe­hom ko­ri­ste mr­tve ke­de­re, i to mor­ske bar jed­na­ko če­sto ko­li­ko i reč­ne. Svoj re­cept za uspeh u ta­kvom ri­bo­lo­vu ot­kri­va je­dan od naj­ču­ve­ni­jih štu­ka­ro­ša na­šeg kon­ti­nen­ta.

Jed­na od naj­bo­ljih stra­na lo­va štu­ke je­ste to što po­sto­ji mno­štvo na­či­na da ovu gra­blji­vi­cu uhva­ti­mo. Ne­ki mo­gu bi­ti skop­ča­ni sa ozbilj­nim fi­zič­kim na­po­rom, re­ci­mo ako pe­ca­mo kla­sič­nim mu­ši­ča­re­njem ili va­ra­li­ča­ri­mo na džer­ko­ve. Ka­da se na­kon ta­kvog ce­lo­dnev­nog ri­bo­lo­va vra­tim ku­ći i sed­nem na ka­uč, če­sto otvo­re­nih oči­ju ne do­če­kam ni po­če­tak cr­ta­nog fil­ma. To se, me­đu­tim, ve­o­ma te­ško mo­že de­si­ti oni­ma ko­ji štu­ku lo­ve na sta­ti­čan na­čin, se­de­ći na jed­nom me­stu i če­ka­ju­ći da im ri­ba uda­ri na pri­rod­ni ma­mac. Na­i­me, na­kon što sve pri­pre­mi i za­ba­ci šta­po­ve, ta­kav štu­ka­roš mo­že da se za­va­li u sto­li­cu u iš­če­ki­va­nju udar­ca i pre­kra­ću­je vre­me pra­ve­ći si­ste­me, uži­va­ju­ći u kra­jo­li­ku, pa i po­vre­me­no dre­ma­ju­ći (što me­ni ne pa­da na pa­met, jer sam odav­no spo­znao da u tre­nu­ci­ma ka­da u pri­ro­di vla­da mir če­sto mo­že­mo po­sma­tra­ti ri­be i raz­ne dru­ge di­vlje ži­vo­ti­nje iz bli­zi­ne ko­ja nam je u dru­ga­či­jim okol­no­sti­ma te­ško za­mi­sli­va).

Odbodorkedoharingevelika

Ali, va­ra­ju se svi oni ne­is­ku­sni ri­bo­lov­ci ko­ji su na­kon ova­kvog uvo­da po­mi­sli­li da je do­sad­no lo­vi­ti štu­ku na pri­rod­ne mam­ce. Na­rav­no, i to se mo­že de­si­ti, na­ro­či­to uko­li­ko se ne pri­pre­mi­mo ka­ko tre­ba i sve pre­pu­sti­mo slu­ča­ju. No ako do­bro ura­di­mo do­ma­ći, uz ma­lo sre­će oče­ku­ju nas mno­ga uz­bu­đe­nja. Sto­ga se na­dam da će­te u re­do­vi­ma ko­ji sle­de pro­na­ći ne­što što će vam po­mo­ći da uži­va­te u štu­ko­lo­vu, pa mo­žda i da uhva­ti­te ne­ku tro­fej­nu ri­bu to­kom ove je­se­ni i zi­me. (Zbog za­kon­ske re­gu­la­ti­ve u onim za­pad­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma u ko­ji­ma pe­ca, autor tek­sta ko­ri­sti is­klju­či­vo mr­tve ke­de­re, pa je ovaj tekst po­sve­ćen lo­vu na taj ma­mac, ali sko­ro sve što je u nje­mu na­pi­sa­no o pri­bo­ru i teh­ni­ci va­ži i za pe­ca­nje na ži­ve ri­bi­ce – prim. prir.)

Okvir­ni pre­gled osnov­nog pri­bo­ra za pe­ca­nje štu­ke na ke­de­re po­če­će­mo od šta­po­va. Mo­der­ne ša­ran­dži­je u prin­ci­pu su već opre­mlje­ne, jer će sva­ki sred­nje jak pa­ra­bo­lik od 3,6 ili 3,9 m, sa t.c. od 2,5 lb ili 3 lb, do­bro po­slu­ži­ti i u ove svr­he. Ako se ne­ko pi­ta za­što štap ne bi mo­gao da bu­de i ma­lo ma­nje sna­žan, s ob­zi­rom na ve­li­či­ne ko­je ša­ra­ni i štu­ke do­sti­žu, od­go­vor je kraj­nje jed­no­sta­van: za­to što ve­li­či­na ri­ba ko­je će­mo lo­vi­ti i ni­je fak­tor na osno­vu ko­ga bi­ra­mo štap, već je to te­ži­na ko­ju za­ba­cu­je­mo. U lo­vu ša­ra­na, osim olo­va, naj­če­šće te­škog 60–100 g, za­ba­cu­je­mo još sa­mo ma­mac i po­vre­me­no PVA pa­ke­tić sa ma­lo pri­ma­me, što je, ka­da se sve sa­be­re, još uvek mno­go lak­še od ukup­ne te­ži­ne štu­ka­ro­škog olo­va (ma­nje-vi­še istog kao u pret­hod­nom slu­ča­ju) i mam­ca, bu­du­ći da ona po pra­vi­lu pre­la­zi 200 g čak i ka­da gra­blji­vi­ci ne nu­di­mo na­ro­či­to ve­li­ki za­lo­gaj... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 335-)

fShare