Me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma pre­o­vla­đu­je uve­re­nje da su gu­me­ni mamci ve­ći od 12-13 cm pre­ve­li­ki za lov pro­seč­nih štu­ka na­ših vo­da. Ko­li­ko je to po­gre­šno, po­ka­zu­ju is­ku­stva va­ra­li­ča­ra iz onih evrop­skih ze­ma­lja u ko­ji­ma se krupni še­do­vi naj­vi­še ko­ri­ste i gde se i ki­la­ši­ce u ve­li­kim ko­li­či­na­ma hva­ta­ju na va­ra­li­ce od 20 cm ili du­že, čak i vi­še ne­go na ma­nje mo­de­le

Stukavelika

Lov štu­ke ve­štač­kim mam­ci­ma to­li­ko je po­pu­la­ran kod nas da sko­ro da i ne­ma va­ra­li­ča­ra ko­ji ga bar po­vre­me­no ne upra­žnja­va. Ali tu ma­sov­nost ne pra­ti i ra­zno­li­kost u po­gle­du vr­sta va­ra­li­ca i teh­ni­ka ko­ji­ma se one pre­zen­tu­ju. I da­nas, kao i pre po­la ve­ka, na­ši blin­ke­ra­ši štu­ku ube­dlji­vo naj­če­šće pe­ca­ju na lep­ti­re i ka­ši­ke, a da­le­ko re­đe po­se­žu za svim osta­lim mam­ci­ma – vo­ble­ri­ma, džer­ko­vi­ma, po­vr­šin­ci­ma i ra­znim va­ra­li­ca­ma od me­ke gu­me. Ko­li­ko se pri­stup ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca raz­li­ku­je, re­ci­mo, od onog ne­mač­kih ko­le­ga, po­ka­zu­je jed­na sko­ra­šnja ana­li­za pre­ko 500 ulo­va štu­ke ko­je su Nem­ci ostva­ri­li to­kom ma­ja i ju­na. Od tog bro­ja, čak 34,16% ri­ba uhva­će­no je na še­do­ve (ka­ko one kla­sič­ne, sa rep­nom pe­čur­kom, ta­ko i na one bez nje, na­me­nje­ne ver­ti­kal­nom dži­go­va­nju) i na gu­me­ne svim­bej­te (ri­bo­li­ke va­ra­li­ce, sa te­lom ri­be i re­pom še­da ili tvi­ste­ra); 20,18% štu­ka do­šlo je na vo­ble­re, dr­ve­ne svim­bej­te i džer­ko­ve; 13,88% na lep­ti­re; 9,72% na ka­ši­ke. Osta­li ulo­vi iz ana­li­zi­ra­nog uzor­ka ostva­re­ni su na pri­rod­ne mam­ce – 18,61% na mr­tve ke­de­re po­nu­đe­ne na plo­vak, du­bin­ski ili mu­va­njem (u Ne­mač­koj je upo­tre­ba ži­vih ri­bi­ca za ma­mac odav­no za­bra­nje­na), a 2,77% na gli­ste, boj­li­je ili ku­ku­ruz (bez sum­nje uz­gred­no, tj. pri lo­vu dru­gih ri­ba).

Pri tom, Nem­ci, kao i ri­bo­lov­ci iz Šved­ske i osta­lih skan­di­nav­skih ze­ma­lja, ali i Ho­lan­đa­ni, Fran­cu­zi, Švaj­car­ci, Austri­jan­ci... ko­ri­ste ne­u­po­re­di­vo ve­će še­do­ve od onih ko­ji se kod nas naj­vi­še upo­tre­blja­va­ju, i to ne za­to što hva­ta­ju ne­u­po­re­di­vo ve­će štu­ke (ma­da je pro­seč­na lov­na te­ži­na na za­pa­du i se­ve­ru kon­ti­nen­ta ve­ća ne­go kod nas), već pre sve­ga za­to što i na ve­o­ma ve­li­ke va­ra­li­ce za na­še poj­mo­ve lo­ve štu­ke ra­znih ve­li­či­na, te­ških od ki­lo­gram na­vi­še, a ret­ko do­bi­ja­ju ma­nje je­din­ke, ko­je ni­su za­ni­mlji­ve ni sa sport­skog sta­no­vi­šta, a ni sa pre­hram­be­nog. Dok ve­ći­na ri­bo­lo­vač­kih rad­nji u Sr­bi­ji u po­nu­di ni ne­ma še­do­ve du­že od 12 cm, u Šved­skoj (ko­ja već du­go dik­ti­ra evrop­ske tren­do­ve u lo­vu štu­ke) gu­me­ne ri­be ma­nje od 14 cm ba­ca­ju mal­te­ne sa­mo oni ko­ji pe­ca­ju ban­da­ra ili smu­đa, še­do­vi od 15-20 cm se naj­če­šće ko­ri­ste za štu­ku, a u udar­nim de­lo­vi­ma se­zo­ne, tj. u je­sen, mno­gi ba­ca­ju za na­še poj­mo­ve ne­shva­tlji­vo ve­li­ke gu­me­ne ri­be du­ge od 25 do 33-34 cm, na ko­je se bez par­do­na (svo­jim oči­ma sam se u to uve­rio) za­le­ću gra­blji­vi­ce od njih du­že tek de­se­tak cen­ti­me­ta­ra.

Ve­li­ke gu­me­ne ri­be (ko­je mo­gu te­ži­ti i pre­ko 100 g) po­sta­le su iz­u­zet­no po­pu­lar­ne me­đu štu­ka­ro­ši­ma za­to što ima­ju niz pred­no­sti u od­no­su na ve­ći­nu dru­gih va­ra­li­ca. Jed­na od glav­nih je ta što u od­no­su na svo­ju te­ži­nu spo­ro to­nu, pa ih je mo­gu­će kroz oda­bra­ni sloj vo­de vo­di­ti i vr­lo po­la­ko (ma­njom br­zi­nom od one po­treb­ne da ve­ći­na vo­ble­ra »pro­mr­da«), a da pri tom iza­zov­no ra­de. Osim to­ga, la­ko im je po­ve­ća­ti ili sma­nji­ti du­bi­nu za­ra­nja­nja do­da­va­njem ili od­u­zi­ma­njem olo­va (ko­je se sa pred­nje stra­ne za­ka­či za kop­ču ili se uba­ci u te­lo na­pred ili od­o­zdo, po sre­di­ni) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 436-)

fShare