Po­če­tak le­ta je pra­vo vre­me za je­dan od naj­a­trak­tiv­ni­jih na­či­na pe­ca­nja kle­na na na­šim te­ku­ći­ca­ma, na plo­vak i ra­zno se­zon­sko vo­će, a po­go­to­vo na sve­žu vi­šnju. To je jed­no­sta­van ri­bo­lov, ali tra­ži od ri­bo­lov­ca ma­lo tru­da, do­sta pre­ci­zno­sti, smi­re­no­sti, a po­ne­kad i str­plje­nja, da bi se do­šlo do vred­nog ulo­va

Klen-velika

Pr­vi me­se­ci ove go­di­ne do­ne­li su mi do­sta uspe­ha u ri­bo­lo­vu. U ja­nu­a­ru sam do­bi­jao krup­ne kle­no­ve na fran­cu­ski hleb, sre­di­nom mar­ta je bi­lo i le­pih so­mo­va na ki­šne gli­ste na Ju­žnoj Mo­ra­vi, a po­čet­kom ma­ja sam hva­tao ve­li­ke ba­bu­ške na ba­ri. Bu­du­ći da sam po­čet­kom apri­la, pri pe­ca­nju po­toč­ne mre­ne na šum­ske cr­ve, imao do­sta kle­no­va, ko­ji su u sva­kom dru­gom iz­la­sku bi­li broj­ni­ji od mre­ni­ca, bio sam si­gu­ran da će klen bi­ti još ak­tiv­ni­ji u pu­noj se­zo­ni, tj. u vre­me po­sle lo­vo­sta­ja na ovu ri­bu, a na­ro­či­to u pe­ri­o­du u kom se naj­bo­lje hva­ta na du­di­nju, vi­šnju i šlji­vu.

I ZA­I­STA, PR­VI DA­NI po­sle za­bra­ne do­ne­li su do­bar lov na ma­le ke­de­re (gav­či­ce) – klen je bio vr­lo agre­si­van i gu­tao je ma­mac du­bo­ko, ta­ko da sko­ro da i ni­je bi­lo pro­ma­ša­ja i ne­re­a­li­zo­va­nih uzi­ma­nja. Ali već pr­vih da­na ju­na po­če­le su pri­lič­no če­ste i obil­ne ki­še, od ko­jih su se Ju­žna Mo­ra­va, Vla­si­na, Ve­ter­ni­ca i Ja­bla­ni­ca za­mu­ti­le, ostav­ši ta­kve u ma­njoj ili ve­ćoj me­ri i na­red­nih pet­na­e­stak da­na (pri če­mu Mo­ra­vu do­dat­no mu­te i gra­đe­vin­ske ma­ši­ne, an­ga­žo­va­ne na ra­do­vi­ma na iz­grad­nji auto-pu­ta). Du­di­nja je go­to­vo pro­šla a da ja zbog ne­po­volj­nih vo­da ni­sam ni pro­bao da pe­cam na nju. Isti­na, i po­sao me je bio pri­ti­snuo, pa ni­sam imao kad ni da ža­lim što bez me­ne pro­la­zi taj deo se­zo­ne ko­ji na­ro­či­to vo­lim, ali sam se te­šio da za­pra­vo ne pro­pu­štam bog zna šta. Ipak, ka­da mi se 17. ju­na, po­sle du­žeg vre­me­na, ko­nač­no uka­za­la pri­li­ka da iza­đem na vo­du, ni­sam se ni tre­nut­ka pre­mi­šljao, već sam spa­ko­vao vi­šnje, bo­lo­njez od šest me­ta­ra, sa ma­lom ma­ši­ni­com (ve­li­či­ne 1.000 po Shi­ma­nu) na ko­joj je osnov­ni naj­lon Mi­stral Cham­pion, de­blji­ne 0,16 mm, te ne­što naj­ne­op­hod­ni­jeg sit­nog pri­bo­ra, i za­pu­tio se na Ja­bla­ni­cu kod me­sta Gor­nje Sto­pa­nje. Taj deo re­ke je pri­lič­no ne­pri­stu­pa­čan, jer se do nje­ga mo­že do­ći sa­mo na­kon pro­bi­ja­nja kroz ne­ve­ro­vat­no gu­sto ši­praž­je i ku­pi­njak.

Pre­ga­zio sam re­ku ne­ko­li­ko pu­ta, idu­ći uz­vod­no, ka de­lu gde je Ja­bla­ni­ca uska i sa obe stra­ne pre­pu­na pa­nje­va i po­to­plje­nog gra­nja. Ka­da sam sti­gao do pr­vog iz­gled­nog me­sta, raz­vu­kao sam štap i za­ba­cio si­stem ko­ji ne mo­že bi­ti jed­no­stav­ni­ji, a či­ne ga ma­li kle­na­ro­ški plo­vak sa tu­pim vr­hom, no­si­vo­sti do 1 g, dra­mli­ji­ca od po­la gra­ma, ma­la vir­bla i pred­vez de­blji­ne 0,14 mm sa kla­sič­nom udi­com »kri­stal­kom« ve­li­či­ne 4 (sa sred­nje ši­ro­kim lu­kom i vr­hom po­vi­je­nim u stra­nu), ko­ju pro­vu­čem kroz vi­šnju ta­ko da luk iz nje iza­đe, za­tim okre­nem i po­no­vo za­bo­dem u voć­ku ne bih li sa­krio vrh (pri če­mu pa­zim da se ovaj ne za­bo­de u ko­šti­cu, jer u tom slu­ča­ju ni naj­ja­ča kon­tra ne­će po­mo­ći da se ubo­de ri­ba).

VEĆ U PR­VOJ VO­ŽNJI plov­ka imao sam kle­na od sko­ro 500 g. Vo­da ni­je bi­la sjaj­na za ovo do­ba go­di­ne, no kad sam bo­lje raz­mi­slio, shva­tio sam da mi okol­no­sti za­pra­vo idu na ru­ku. Je­ste bi­la ne­što hlad­ni­ja ne­go što je uobi­ča­je­no u ovom pe­ri­o­du, što mo­žda ni­je naj­bo­lje za ape­ti­ti ri­be, ali je bi­la i mut­ni­ja ne­go što je nor­mal­no, pa je klen sko­ro si­gur­no bio ma­nje opre­zan i upla­šen, a uz to ni­je bio ni uz­ne­mi­ren kao što bi bio da su »ru­ka­ši« (oni ko­ji ga lo­ve ru­ka­ma) i »bom­ba­ši« kre­nu­li sa svo­jim kri­vo­lo­vač­kim ak­tiv­no­sti­ma. Kad se sve to ima u vi­du, za nas ko­ji re­gu­lar­no pe­ca­mo ova­kvo sta­nje ni­je ni lo­še i va­lja­lo bi da po­tra­je.

Na­sta­vio sam po­la­ko oba­lom, uz re­ku, i uhva­tio još se­dam-osam ma­njih kle­no­va, te­ži­ne do 300 g, od ko­jih sam ve­ći­nu vra­tio, sve vre­me se na­da­ju­ći ne­kom ve­li­kom, jer mi je sve go­vo­ri­lo da bi ovog pu­ta tre­ba­lo da bu­de lak­še pre­va­ri­ti ga ne­go ina­če. Put ko­jim sam pro­la­zio mo­rao sam bu­kval­no da pro­bi­jam, a i po to­me što uz vo­du ni­je bi­lo za­bo­de­nih dr­ve­nih ra­klji za šta­po­ve bio sam si­gu­ran da tu ni­ko ili sko­ro ni­ko du­go ni­je pe­cao, što je do­dat­no pod­gre­va­lo mo­je na­de u uspeh... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 431-)

fShare