Sve­stra­ni ri­bo­lo­vac iz Ko­vi­na ne­dav­no je re­a­li­zo­vao svoj sta­ri na­um da u udar­nom de­lu se­zo­ne ode na je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih fi­de­ra­ških te­re­na u Cen­tral­noj Sr­bi­ji. To što je do­ži­veo na pr­vom pe­ca­nju na­ve­lo ga je da ve­o­ma br­zo to is­ku­stvo po­no­vi, ali ni­je oče­ki­vao da će ono bi­ti pot­pu­no raz­li­či­to

Go­di­na­ma sam se na­ka­nji­vao da se opro­bam u zim­skom pe­ca­nju mre­ne na re­ci. Glav­ni raz­log što to do sa­da ni­sam ura­dio je to što ži­vim u Ko­vi­nu, pa mi naj­bo­lji te­re­ni za ta­kav ri­bo­lov ni­su bli­zu. Ali ne­dav­no sam ko­nač­no pre­lo­mio da se ka­ko znam i umem or­ga­ni­zu­jem i odem do ču­ve­nog zi­mov­ni­ka na Za­pad­noj Mo­ra­vi kod Tr­ste­ni­ka. Kao po­god­no vre­me za ak­ci­ju oda­brao sam kraj fe­bru­a­ra i do­sta pre to­ga po­čeo da se pri­pre­mam, naj­pre pra­ve­ći plan za na­bav­ku pri­hra­ne i pro­ve­ra­va­ju­ći pri­bor.

OPRE­DE­LIO SAM SE ZA PRO­VE­RE­NU va­ri­jan­tu – bra­šna­stu pri­ma­mu tam­ne bo­je, ko­joj ću do­da­ti te­šku ze­mlju, mno­go me­snih cr­va, dro­blje­ni su­vi hleb u bo­ji i teč­nu aro­mu si­ra (mi­ri­sa ko­ji vo­le i mre­na i dru­ga be­la ri­ba ko­ja s njom de­li ži­vot­ni pro­stor). Ras­pi­tu­ju­ći se o to­me šta mi mo­že za­tre­ba­ti od pri­bo­ra, shva­tio sam da ću mo­ra­ti da po­ne­sem šta­po­ve raz­li­či­te sna­ge i ka­ve­zne hra­ni­li­ce u ra­spo­nu te­ži­ne od 60 do 120 g, te udi­ce ve­li­či­na 14, 16 pa čak i 18, sve s krat­kim vra­tom i tan­ke pred­ve­ze.

Iako sam znao da su gu­žve ve­li­ke i da ni­je ni­ma­lo la­ko na­ći iz­gled­no me­sto, kre­nuo sam na 200 km dug put u na­di da ću ipak na­ći de­lić oba­le za se­be. Ka­da sam sti­gao u Tr­ste­nik, vi­še pro­la­zni­ka sam pi­tao ka­ko da na­đem taj naj­po­se­će­ni­ji deo sa stra­ne gra­da (na de­snoj oba­li). Ta­ko sam i sti­gao do spla­vo­va i ri­bo­lo­va­ca ko­ji su sa oba­le pe­ca­li iz­me­đu njih. Imao sam sre­ću da se upo­znam s ko­le­gom Acom iz Kru­šev­ca i nje­go­vim pri­ja­te­ljem iz Ja­go­di­ne, ko­ji su mi re­kli da je naj­bo­lje da sta­nem od­mah po­red njih i da za­ba­cu­jem iz­me­đu spla­vo­va, a uz to su me za­i­sta odu­še­vi­li sr­dač­no­šću, go­sto­pri­mlji­vo me po­nu­div­ši ka­fom, ko­ja mi je i te ka­ko pri­ja­la po­sle na­por­nog no­še­nja opre­me od par­kin­ga naj­bli­že zgra­de.

OD­LU­ČIO SAM SE ZA ŠTAP Cor­mo­ran Spe­ci­land, du­ži­ne 3,9 m i te­ži­ne ba­ca­nja 120 g. Po­što je vo­da bi­la ni­ska i sla­bog pro­to­ka, za po­če­tak sam na kop­ču oka­čio hra­ni­li­cu s ote­ža­njem od 60 g, a si­stem sam kom­ple­ti­rao 80 cm du­gim pred­ve­zom od naj­lo­na preč­ni­ka 0,18 mm, na či­jem je kra­ju bi­la udi­ca ve­li­či­ne 14.

Ko­ri­stio sam svo­ju hra­nu Bor­za Fis­hing Fe­e­der Va­ni­la, u ko­ju sam uba­cio cr­ve­nu pre­hram­be­nu bo­ju ka­ko bi bi­la ma­nje upa­dlji­va u bi­stroj vo­di, a do­dao sam joj i već po­me­nu­tu te­šku ze­mlju, cr­vi­će i ša­re­nu pre­zlu mo­je iz­ra­de (po­što ku­pov­ne ni­je bi­lo tih da­na u pro­dav­ni­ci u ko­joj se ina­če snab­de­vam, mo­rao sam da im­pro­vi­zu­jem, a ka­ko sam to ura­dio mo­že­te pro­či­ta­ti u okvi­ru uz ovaj tekst). Kad sam sme­su sje­di­nio, si­pao sam u nju teč­nu aro­mu si­ra i još jed­nom sve do­bro pro­me­šao, a on­da oka­čio na udi­cu po jed­nog be­log i cr­ve­nog cr­va.

VEĆ JE BI­LO 8 SA­TI KA­DA sam po pr­vi put za­ba­cio iz­me­đu dva spla­va, na da­lji­nu od oko 30 m od oba­le, na ko­joj se ri­ba naj­vi­še iz­ba­ci­va­la tj. po­ka­zi­va­la na po­vr­ši­ni. Mo­je ko­le­ge su već bi­le uhva­ti­le po jed­nu mre­nu i par sko­ba­lja, što me je ohra­bri­lo, jer je uka­zi­va­lo da smo na do­brom me­stu.

Tek što sam za­ba­cio, i ja sam imao pr­vo »pi­pa­nje« a on­da i uda­rac. I po­što sam na­kon kon­tre ose­tio da je na šta­pu ri­ba ko­ja se si­lo­vi­to bo­ri, od­mah sam po­mi­slio da će to bi­ti mo­ja pr­va mre­na uhva­će­na na fi­der, ali se ri­ba tre­nu­tak ka­sni­je ot­ka­či­la. Ni­je me to ni naj­ma­nje po­re­me­ti­lo, pa sam br­zo oka­čio dva no­va cr­vi­ća raz­li­či­te bo­je na udi­cu i na­pu­nio hra­ni­li­cu, uba­cu­ju­ći na dno ma­lo le­plji­ve pri­ma­me, pa pr­sto­hvat cr­va, ša­re­nu pre­zlu i na kra­ju »čep« od dru­gog slo­ja pri­ma­me.

DRU­GI ZA­BA­ČAJ MI JE OD­MAH do­neo no­vi tr­zaj, ali sam u kon­tri »oma­šio«, a isto mi se de­si­lo i sa sle­de­ćom ri­bom ko­ja mi je uda­ri­la, pa me je ko­le­ga, ko­ji je sve to vi­deo, po­zvao da mu po­ka­žem na ko­ju udi­cu pe­cam. Po­slu­šao sam mo­men­tal­no nje­gov sa­vet da pre­đem na osam­na­e­sti­cu još kra­ćeg vra­ta i od de­be­le ži­ce, i to ve­za­nu na 1 do 1,2 m dug pred­vez od naj­lo­na de­blji­ne 0,18 mm.

Na na­red­ni tr­zaj sam če­kao oko dva mi­nu­ta, ali sam nje­ga us­peo da re­a­li­zu­jem, te sam po­sle le­pe bor­be u me­re­dov uba­cio pri­lič­no ja­kog sko­ba­lja te­škog oko 600 gra­ma. Ma­nja udi­ca i ta­nji a du­ži pred­vez su oči­gled­no bi­li od ko­ri­sti jer sam bez pro­ma­ša­ja uhva­tio još ne­ko­li­ko sko­ba­lja slič­ne ve­li­či­ne. Ako se ri­ba ne bi ja­vi­la, va­dio bih si­stem po­sle 5 do 10 mi­nu­ta i za­ba­ci­vao po­no­vo, ali sam u hra­ni­li­ci sma­njio udeo pre­zle, ko­ja oči­gled­no pri­vla­či sko­ba­lja, a po­ve­ćao ko­li­či­nu cr­va, ru­ko­vo­de­ći se ti­me da mre­na vi­še vo­li me­so.

TO SE IS­PLA­TI­LO, JER SE USKO­RO vrh sa­vio ja­če ne­go ra­ni­je i na šta­pu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 632-)

 

 

fShare