Ni­je spor­no ni da pe­ca­nje sit­ne ri­be mo­že bi­ti za­bav­no ako se ko­ri­sti fi­ni pri­bor ni da se i ci­pri­ni­di mo­gu lo­vi­ti na do­bro oda­bra­ne ve­štač­ke mam­ce. Ali ka­da pre­po­ru­ka ko­le­ge stig­ne u pra­vi čas, a dva vr­sna ri­bo­lov­ca odu na vo­du sprem­na za ono što ih ta­mo oče­ku­je, pe­ca­nje mo­že bi­ti uspe­šni­je ne­go u naj­lep­šim sno­vi­ma

Raz­me­na in­for­ma­ci­ja me­đu pe­ca­ro­ši­ma je va­žna jer vam po­ne­kad omo­gu­ći sja­jan ri­bo­lov. Po­seb­no je, na­rav­no, do­bro ako za ne­ku lo­ka­ci­ju, vr­stu ma­ma­ca ko­ji na njoj do­no­se re­zul­tat i efi­ka­snu pre­zen­ta­ci­ju sa­zna­te od ne­kog ko je za ko­rak is­pred vas u od­re­đe­noj vr­sti ri­bo­lo­va. Mla­den Ti­ca, zre­nja­nin­ski ri­bo­lo­vac ko­ji se po­sled­njih go­di­na pot­pu­no po­sve­tio ul­tra­la­kom i na­no va­ra­li­ča­re­nju, po­zvao me je pre par da­na i re­kao mi da na ja­se­no­vač­kom ga­tu na re­ci Ka­raš od­lič­no ra­di be­la ri­ba na naj­ma­nje si­li­kon­ce. De­talj­no mi je po­tom opi­sao teh­ni­ku lo­va, tač­no me­sto i mon­ta­žu si­ste­ma, pa je mom dru­ga­ru Ra­de­tu i me­ni pre­o­sta­lo sa­mo da ode­mo i uži­va­mo u pe­ca­nju. Na­rav­no, ma­lo smo i eks­pe­ri­men­ti­sa­li, kao i uvek, ali uop­šte ne­ma di­le­me oko to­ga da su Ti­cin si­stem i mam­ci ko­je nam je on pre­po­ru­čio ipak bi­li naj­e­fi­ka­sni­ji.

Ja­se­no­vač­ki gat, da na po­čet­ku ukrat­ko ob­ja­snim ono što ve­ći­na či­ta­la­ca ovog tek­sta iz­ve­sno ne zna, di­van je ma­li vo­do­pad kod ba­nat­skog se­la Ja­se­no­vo, ne­da­le­ko od Be­le Cr­kve, is­pod kog se na­la­zi pro­ši­re­nje s du­gim kon­tra­to­kom. Am­bi­jent je pre­lep, a ovog pu­ta je i vre­me bi­lo ta­kvo, pa smo Ra­de i ja po­čet­kom mar­ta uži­va­li pe­ca­ju­ći na ra­nom pro­leć­nom sun­cu. Za­ču­do, ni­je bi­lo ži­ve du­še u bli­zi­ni, iako tu, u slič­nim uslo­vi­ma, obič­no bu­de do­sta lju­bi­te­lja pri­ro­de i ri­bo­lo­va­ca (a le­ti i ku­pa­ča).

U KON­TRA­TO­KU DU­BI­NA JE OKO ME­TAR do me­tar i po i tu smo pret­hod­nih go­di­na po­ne­kad lo­vi­li sto­ti­ne sit­nih ban­da­ra, ko­je bi­smo sa­da po svoj pri­li­ci pot­pu­no bez­u­spe­šno tra­ži­li da nam Mla­den ni­je re­kao da pro­ba­mo da pe­ca­mo cr­ven­per­ke.

Ra­de je pe­cao na 2,1 m dug dvo­del­ni šta­pić Fil Fis­hing Spin Ra­ce, te­ži­ne ba­ca­nja od 1 do 7 g, a ja na 1,8 m dug bez­i­me­ni dvo­de­lac rob­ne mar­ke Ber­kley, t.b. 0–4 g. Obo­ji­ca smo ko­ri­sti­li upre­de­nu stru­nu preč­ni­ka 0,08 mm, ku­plje­nu pre­ko in­ter­ne­ta i na­mo­ta­nu na špul­ne ma­ši­ni­ca ve­li­či­ne 1000, či­je smo koč­ni­ce po Mla­de­no­voj pre­po­ru­ci po­de­si­li ta­ko da po­pu­šta­ju već pri naj­ma­njem op­te­re­će­nju. Po­slu­ša­li smo i nje­gov sa­vet da za pred­vez ko­ri­sti­mo naj­lon de­blji­ne 0,14 mm – na nje­ga smo na­vu­kli sre­br­nu ku­gli­cu tung­ste­na preč­ni­ka 4 mm, ko­ja je mo­gla slo­bod­no da kli­zi po stru­ni, a on­da smo na njen kraj ve­za­li udi­či­ce ve­li­či­ne 14.

NA UDI­CE SMO OBO­JI­CA NAJ­PRE NA­TA­KLI ma­lec­ke, 2,5 cm du­ge tam­no­cr­ve­ne si­li­kon­ce ti­pa »tan­ta« (na­lik de­be­lim član­ko­vi­tim cr­vi­ma s tan­kim igli­ča­stim re­pi­ćem), ku­plje­ne pre­ko Ali Ex­pres­sa. Za­ba­ci­li smo na ivi­cu glav­ne stru­je i pu­sti­li na­še gu­mi­ce da po­la­ko to­nu, dok ih je vo­da no­si­la ka kon­tra­to­ku. »Tan­ta« i pri ta­kvom kre­ta­nju pro­iz­vo­di fi­nu vi­bra­ci­ju, na­ma prak­tič­no ne­pri­met­nu, ali ri­ba­ma (odav­no je po­zna­to) vr­lo iza­zov­nu. Ka­da bi do­ta­kla dno, la­ga­no bih je ma­lo po­vu­kao ka se­bi i on­da pu­stio da opet to­ne.

U jed­nom tre­nut­ku se do ta­da za­teg­nu­ta stru­na na­glo opu­sti­la. Iako na šta­pu ni­sam ose­tio uda­rac, kon­tri­rao sam i ose­tio lep ot­por, a ubr­zo se u bi­stroj vo­di pred mo­jim no­ga­ma na­šla krup­na cr­ven­per­ka, ko­ja je bi­la neo­če­ki­va­no bor­be­na i po­pri­lič­no je sa­vi­ja­la moj la­ki šta­pić.

ZA OVA­KAV RI­BO­LOV PRI­BOR BI TRE­BA­LO da bu­de još lak­ši (npr. ne­ki štap ba­ca­nja do 1,5 ili 2 g), jer bi on­da za­ba­ča­ji bi­li du­ži, de­tek­ci­ja kon­ta­ka­ta ri­be s mam­cem i va­ra­li­ce s dnom bo­lji, a i bor­be bi bi­le uz­bu­dlji­vi­je. Ali i ova­ko smo obo­ji­ca uži­va­li, što mi je ne­dvo­smi­sle­no po­tvr­đi­vao sva­ki po­gled pre­ma Ra­de­tu, ko­ji je, kao i ja, va­dio ri­bu za ri­bom, ne ski­da­ju­ći ši­ro­ki osmeh s li­ca. Po­vre­me­no su se ja­vlja­le krup­ne bo­dor­ke, ali su ipak ve­ći­nu ulo­va či­ni­le le­pe cr­ven­per­ke, ko­je smo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 632-)

 

 

 

fShare