Po­če­tak pro­le­ća na je­ze­ru Će­li­je uka­zi­vao je na to da bi ova go­di­na na jed­noj od naj­po­se­će­ni­jih aku­mu­la­ci­ja u Sr­bi­ji mo­gla da bu­de ve­o­ma uspe­šna. Na­i­me, za­hva­lju­ju­ći do­brom ga­zdo­va­nju Ra­si­ne Plus d.o.o., be­le ri­be ima ve­o­ma mno­go, krup­na ba­bu­ška je čest gost na udi­ca­ma i du­bin­ka­ša i plov­ka­ro­ša, a smuđ je upa­dlji­vo broj­ni­ji ne­go ra­ni­jih go­di­na i sve se če­šće do­bi­ja i to­kom da­na, ne sa­mo na dži­go­ve i ke­de­re, već i na vo­ble­re.

Mo­ji pri­ja­te­lji Ra­de, Raj­ko i ja smo ove go­di­ne ša­ra­na na Bi­leć­kom je­ze­ru po­če­li da pe­ca­mo od kra­ja apri­la i pre is­te­ka pr­ve po­lo­vi­ne ju­na ima­li smo ne­ko­li­ko ulo­va. Uglav­nom na vo­du ide­mo vi­ken­dom (od pet­ka do ne­de­lja), a lo­vi­mo na lo­ka­li­te­tu Orah, na boj­li­je ko­je već pet­na­e­stak go­di­na pra­vim, dr­že­ći se pri tom ko­ri­snih sa­vje­ta ko­je mi je dao moj po­koj­ni pri­ja­telj Si­ni­ša Mi­len­ko­vić, ured­nik ša­ran­ske ru­bir­ke u Ri­bo­lo­vu, ko­ji je u ne­ko­li­ko na­vra­ta i sam do­la­zio na ovu aku­mu­la­ci­ju.

Kra­jem ma­ja je do me­ne sti­gla vest da se na Ni­ša­vi u pi­rot­skom kra­ju po­vre­me­no hva­ta­ju iz­u­zet­no krup­ne pa­strm­ke, te­ške i pre­ko 1,5 kg. Ka­ko mi je to zvu­ča­lo sko­ro ne­ve­ro­vat­no, za­mo­lio sam kom­ši­ju, ko­ji je ro­dom iz tog kra­ja, da se ras­pi­ta ka­ko stva­ri tre­nut­no sto­je, da ne bih uza­lud kre­tao na put.

Ogrom­ni po­rast Du­na­va, ko­ji je u do­brom de­lu za­pad­ne i sred­nje Evro­pe iza­zvao ele­men­tar­nu ne­po­go­du, u vre­me pi­sa­nja ovog tek­sta sti­gao i do na­še ze­mlje i go­to­vo u pot­pu­no­sti one­mo­gu­ćio ri­bo­lov na de­lu od Bez­da­na do Sme­de­re­va.

Ka­da su se pre sko­ro de­se­tak go­di­na po­ja­vi­le hvataljke za ribu na­či­nje­ne od me­tal­ne ce­vi sa opru­gom u unu­tra­šnjo­sti i če­lič­nih čeljusti na kra­ju, ve­ći­ne lo­va­ca na gra­blji­vi­ce do­če­kala ih je sa odu­še­vlje­njem od.

Smuđ va­ži za opre­znu ri­bu, ko­ja sva­ko neo­bič­no (ne­pri­rod­no) de­ša­va­nja na oba­li mo­men­tal­no re­gi­stru­je, čak i sa ve­li­ke uda­lje­no­sti. Na­kon to­ga, če­sto se mo­že ču­ti, na­pu­šta me­sto na ko­me se ne ose­ća si­gur­no ili pre­sta­ne da se hra­ni na du­že vre­me, pa su šan­se za ulov na tom me­stu mi­ni­mal­ne.