Situaciju kada voda nadolazi i muti se smuđ koristi da bi lakše dolazio do plena, koji ne može da ga uoči dovoljno rano da bi pobegao, a uz to je često i grupisan na malom prostoru. Zato su prolećne velike i po pravilu slabo prozirne vode dobre za ovog predatora, ali i za nas koji pokušavamo da ga ulovimo
Tokom poslednjih pola veka sam se uglavnom zabavljao loveći ribu. Kao mlad ribolovac učio sam se toj veštini slušajući starije i iskusnije kolege, te čitajući svu dostupnu literaturu, ali najviše, ipak, iz sopstvenog iskustva. Od mojih početaka, pa i godina u kojima sam dogurao negde do sredine sadašnjeg ribolovačkog staža, varaličarenje je znatno uznapredovalo (kao i druge ribolovne tehnike uostalom), a sticaj okolnosti učinio je da mnogim promenama svedočim, dok sam u nekima i direktno učestvovao. Pri tom ne mislim na razvoj ribolovačke opreme, već na promene u strategiji, taktici, tehnici i pristupu ribolovu kao veštini i hobiju. To iskustvo i moja večno prisutna želja da se u ribolovu usavršavam, terali su me i još uvek me teraju da o svemu što mi se čini bitnim razmišljam, te da analiziram i upoređujem, tražeći sve ono što bi moglo voditi većoj uspešnosti u ribolovu. A to šta je važno, tj. na šta treba obratiti pažnju, u ribolovu nije uvek moguće registrovati na prvu loptu.
ZA RAZLIKU OD LOVCA, koji vidi svoj plen, poznaje njegovo ponašanje i može ga pratiti ili čekati u zasedi, ribolovac uglavnom ne vidi ribu, niti zna gde je ona, a i kada je vidi skoro nikada ne može sa sigurnošću znati da li će ona uzeti mamac koji će joj ponuditi. Strategija ribolova zasnovana je, dakle, na pretpostavkama, a one su, opet, bazirane na velikom broju pitanja koja ribolovac sebi postavlja, između ostalog i o uticaju atmosferskih i hidroloških prilika na ponašanje i apetit riba, zatim na specifične navike i način uzimanja hrane pojedinih vrsta riba, na najproduktivniji način ribolova u datim uslovima itd. A da bismo smanjili broj »nepoznatih u jednačini«, tj. izbegli pitanja na koja nemamo odgovore, skloni smo usvajanju mnoštva neproverenih obrazaca i verovanja. Tako ih prihvatajući, bez sumnje u njihovu osnovanost, u stanju smo da kreiramo svoj ribolov decenijama, ignorišući pri tom sva ona praktična iskustva koja ne idu u prilog nasleđenim i usvojenim navikama. To je čest slučaj i problem u koji se lako upada. Nasuprot tome, teško je srušiti mitove, ali kad jedan padne i kad se rodi sumnja, neretko krenu da »lete« i ostali, kao karte od kojih je napravljena kula. Odličan primer za to predstavlja promena stava prema verovanju koje je iznedrilo u našoj regiji najrasprostranjeniji ribolovački pozdrav: »Bistro!«.
MIT O TOME DA SE RIBA najbolje lovi u bistroj vodi jedan je od najčvršće usađenih u umove ribolovaca, a sada kada je većina velikih ravničarskih voda manje ili više mutna pravi je momenat da malo porazmislimo o tom verovanju. Njegov glavni uzrok nije teško razumeti, jer je zasnovan pre svega na poistovećivanju ribljeg i ljudskog vida, koje nas navodi da smatramo da ribe ne vide noću (tj. da ne vide dobro), jer ni čovek ne vidi (gotovo) ništa u mrklom mraku. Dakako, čovek ne vidi dobro ni u magli, te je sasvim razumljivo da će lako poverovati da ni riba ne može videti u mutnoj vodi. Štaviše, obe gore iznete tvrdnje u vezi s ribljim vidom jesu logične i, što je još bitnije, uglavnom su istinite, ali je pogrešno sve što se iz toga u vezi s pristupom ribolovu može zaključiti, a što mi dugo nismo shvatali.
Naime, i pored toga što je odavno poznato da su ribe prirodnom selekcijom razvile svoja čula na drugačiji način nego mi ljudi, te da skoro sigurno ne bi opstale da nije tako, mi smo ih dugo pecali prvenstveno u bistroj vodi, i to najčešće baš zato što smo verovali da u mutnoj one ne mogu videti naš mamac i prepoznati ga kao hranu. Propustili smo činjenicu da one i ne moraju da vide nešto očima da bi to prepoznale kao potencijalnu hranu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 481-)
