U ribolovu, kao i u koječemu drugom u životu, često robujemo misaonim šablonima dugo nakon što oni prestanu da odgovaraju činjenicama. Jedan od njih je taj da je babušku veoma lako loviti i da za to ne treba ni mnogo znanja ni truda. A realnost je potpuno drugačija, budući da iz godine u godinu pecanje te popularne ribe traži sve više umeća i rada na vodi
Jedan deo prošlogodišnjeg odmora uvek ostavim za kraj juna i tada obično odem sa drugarima negde na kampovanje i pecanje. Ali ovog puta je supruga odlučila da pođe sa mnom, pa sam morao da nađem nešto bolje uslove za boravak u prirodi od onih za koje bih se opredelio da sam išao u čisto muškom društvu. Kada mi je drugar iz Zaječara pokazao slike velikog betonskog platoa, tj. platforme ispred započete vikendice njegovog strica kod Brze Palanke, na prvi pogled mi se učinilo da je to idealan izbor, jer je mesto na samoj obali Dunava, na izglednom terenu za ribolov, a uz to pogodno i za zahtevnije kampere. Odmah po dolasku smo na tom betonu parkirali auto, a desno od njega postavili veliki šarandžijski šator, iako nismo mogli da ga zategnemo, jer smo ga montirali bez klinova (koje u beton bez pneumatske bušilice nije nikako bilo moguće zabiti).
VODENA TRAVA JE VEĆ počela da osvaja mirnije priobalne delove Dunava, pa sam najpre dvadesetak metara desno od našeg kampa raščistio potes koji smo odabrali kao mesto za kupanje. Za pecanje sam planirao da napravim dve pozicije – bližu za plovak, a dalju za fider. Prvo sam počeo sa čišćenjem na oko 10 m od obale, gde je dubina bila skoro dva metra i dno poprilično muljevito, a zatim sam pripremljeni teren obeležio bovom. Mesto za pecanje fiderima sam malo duže tražio, jer je trave bilo i uz obalu ali i dosta daleko od nje, te mi se čak i na daljini od oko 50 m kačila na marker olovo. Ipak, na jednom delu sam pronašao skoro sasvim čist plato, sa samo malo pridnene trave, pa sam na štapu »tragaču« zakačio najlon za lajn-klip, a onda na drugom fideru, uz pomoć supruge, odmerio najlon na istu daljinu, koja je iznosila 38 m. Zatim sam čamcem razvukao štap, opet uz pomoć supruge, koja je ostala na platformi, i na toj daljini sam spustio mrežasti džak za povrće pun kamenja, koji sam obeležio »bovom« od plastične flaše. Da bismo se koliko-toliko spasli od velike vrućine, naredna dva sata proveli smo na našoj improvizovanoj plaži i u hladovini, a nakon toga smo se posvetili sređivanju kampa.
TEK KADA JE SUNCE malo zašlo iza brda, odlučio sam da oba obeležena mesta za pecanje nahranim iz čamca, i to mešavinom žita koje sam sam skuvao i kukuruza šećerca, sa dodatkom kupovnog krupnog mešanog zrnevlja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 484-)