Ko drugome zasedu sprema

Na­kon što su ne­ko­li­ko da­na uza­lud če­ka­li da se ja­ve ša­ran i ba­bu­ška na hra­nje­nim po­zi­ci­ja­ma, na ma­loj ba­ri, a on­da iz­gu­bi­li le­pog so­ma, ko­ji je uda­rio na la­ga­ni plov­ka­ro­ški si­stem, dvo­ji­ca sve­stra­nih ri­bo­lo­va­ca od­lu­či­la su da ura­de ne­što što pre njih ni­ko na toj vo­di ni­je ra­dio – da pro­ba­ju da ci­lja­no lo­ve naj­ve­ću slat­ko­vod­nu ri­bu na­šeg kon­ti­nen­ta

Po­sled­njih go­di­na ma­lo sam za­po­sta­vio pe­ca­nje so­ma, a ra­ni­je sam je­dva če­kao da to­kom le­ta Ju­žna Mo­ra­va opad­ne na mi­ni­mum, što se po pra­vi­lu de­ša­va­lo u av­gu­stu. Ta­da se, na­i­me, som po­vla­či u naj­du­blje de­lo­ve, gde sam ga pe­cao na ža­bu po­nu­đe­nu si­ste­mom sa plov­kom. Ali već ne­ko­li­ko se­zo­na mi ne­do­sta­je vre­me­na, jer naj­pre kre­nem u pro­le­će sa ba­bu­škom, pa pre­đem na lov kle­na, pr­vo na du­di­nju, pa na vi­šnju (na ko­ju obič­no pe­cam do av­gu­sta) i on­da na žu­tu šlji­vu, ta­ko da mi le­to pro­đe a da se so­ma mal­te­ne ni ne se­tim. Me­đu­tim, ovih da­na sam mu se vra­tio igrom slu­ča­ja, ko­ji me je na­veo na lov »br­ke«, ali ne na re­ci i na ža­bu, već u pot­pu­no dru­ga­či­jim uslo­vi­ma i na dru­gi ma­mac.

KA­KO JE JU­ŽNA MO­RA­VA sre­di­nom ju­na bi­la ma­lo ve­ća i mut­ni­ja zbog če­stih plju­sko­va, bio sam pro­sto pri­mo­ran da sa dru­ga­rom Mi­ki­jem ubi­jam vre­me na jed­noj ma­loj ba­ri (preč­ni­ka oko 60 m) u oko­li­ni Le­skov­ca. On je po­ku­ša­vao da do­bi­je ša­ra­na na boj­li­je, opre­de­liv­ši se za mo­der­ni ša­ran­džij­ski pri­stup, i hra­nio je boj­li­ji­ma i pe­le­ti­ma zo­nu na oko 40 m od oba­le sa ko­je smo lo­vi­li, a ja sam se od­lu­čio za plo­vak, te sam pla­si­rao ku­ku­ruz še­će­rac u zo­nu u do­me­tu pe­tlja­ša od šest me­ta­ra, od­mah iza še­va­ra.

Po­sle par da­na, od de­se­tak ko­je će­mo pro­ve­sti ta­ko pe­ca­ju­ći, ja sam imao ne­ko­li­ko ogrom­nih ba­bu­ški (o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju), ali je on­da ri­ba pre­sta­la da uzi­ma na­še mam­ce, iako je u sle­de­ćih ne­ko­li­ko da­na po me­hu­ri­ći­ma na po­vr­ši­ni bi­lo vi­dlji­vo da upor­no »ri­je« i na Mi­ki­je­vom i na mom hra­ni­li­štu. Pi­ta­li smo se šta se de­ša­va, jer zna­mo da u ovoj vo­di ima i krup­nih ba­bu­ški, po­put onih ko­je sam lo­vio, i baš ve­li­kih ša­ra­na, a na­ma ni­šta da se ja­vi... On­da, u jed­nom tre­nut­ku, moj plo­vak ne­sta­je. Kon­tri­ram, i pet se­kun­di ka­sni­je, ve­li­ka ri­ba, ko­ju ni­sam mo­gao ni da mrd­nem s me­sta, ki­da mi si­stem, a ja na ostat­ku naj­lo­na vi­dim du­ga­čak trag slu­zi, »vi­zit­kar­tu« ko­ja ne osta­vlja ni naj­ma­nju di­le­mu oko to­ga da sam na udi­ci imao so­ma, i to oči­gled­no ne ma­log!?

Po­što na ovoj vo­di ni­ko ni­ka­da ni­je ci­lja­no pe­cao so­ma, ko­li­ko je na­ma dvo­ji­ci po­zna­to, u pr­vi mah smo bi­li u ču­du i ni­smo od­mah po­če­li da smi­šlja­mo šta da mu po­nu­di­mo, ali se ubr­zo je­dan ori­jaš za ovo­li­ku sta­ja­ći­cu, te­žak ve­ro­vat­no tri­de­se­tak ki­la, oku­pao na sre­di­ni ba­re, ma­šu­ći nam ve­li­kim re­pom, i pro­sto nas na­te­rao da se u ho­du pre­stro­ji­mo. Shva­ti­li smo, na­i­me, da po svoj pri­li­ci ne­ma­mo uspe­ha na hra­nje­nim me­sti­ma jer ri­ba pri­đe da je­de, a on­da po­beg­ne ka­da vi­di so­ma, ko­ji se ne­kad i sam – pri­vu­čen njo­me ili pri­ma­mom – pri­mak­ne (što ni­je ret­kost u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne na vo­da­ma u ko­ji­ma ima i ci­pri­ni­da i so­ma – na ka­na­li­ma, je­ze­ri­ma, ba­ra­ma, re­ka­ma...).

VEĆ SLE­DE­ĆEG DA­NA Mi­ki­je­vi pa­ra­bo­li­ci sna­ge 3 lb sa ma­ši­ni­ca­ma Shi­ma­no Ul­te­gra 10.000 su opre­mlje­ni si­ste­mi­ma sa plov­ci­ma od 40 g, olo­vi­ma od 20 g, ja­kim vir­bla­ma na kra­ju osnov­nog naj­lo­na de­blji­ne 0,60 mm i pred­ve­zi­ma od flu­o­ro­kar­bo­na preč­ni­ka 0,50 mm, za ko­je smo ve­za­li ja­ke so­ma­ro­ške jed­no­kra­ke.

Po do­la­sku na ba­ru smo pe­tlja­šem od 5 m, sa ve­štač­kom mu­ši­com na kra­ju, za krat­ko vre­me uhva­ti­li ne­ko­li­ko ža­ba sred­nje ve­li­či­ne i tam­ni­je bo­je, sa cr­nim pe­ga­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 484-)