Sticajem raznih okolnosti, u poslednjih tridesetak godina se najpopularniji ciprinid sve manje peca na plovak. Moderni pristup je praktično potpuno baziran na lovu dubinskim metodom, na mamce postavljene na dlaku, pa mnogi mlađi ribolovci nemaju predstavu koliko lep, uzbudljiv i efikasan tradicionalni plovkaroški pristup može biti
Ribolov plovkom je u poslednjih desetak godina nekako pao u zapećak usled nesumnjive uspešnosti fider tehnike kada je reč o šaranskim vrstama riba. To je razumljivo, jer je ribolov sa hranilicom ipak lakši – prilikom plovkarenja treba odrediti dubinu, sistem se često pomera zbog vetra, a riba se skoro nikad ne ubode sama, što neke kolege frustrira. Ali verujem da mnogima takav put, uslovno rečeno teži, može biti zanimljiv, a i lep (malo drugačiji) povratak počecima bavljenja našom omiljenom aktivnošću. Kako volim da čitam starije brojeve ribolovačkih časopisa, primetio sam da je u njima u gotovo svakom broju bilo rezervisano mesto za bar poneki tekst o pecanju šarana upravo plovkaroškom metodom. Malo preturajući po internetu, na Jutjubu sam pronašao mnoštvo odličnih klipova na tu temu, najpre engleskih, a potom i ruskih kolega, koji finim priborom love najpopularnijeg ciprinida. Njihova iskustva potakla su i mene da se zabavim pecajući na taj način na malim barama (šljunkarama) u okolini Kruševca.
ŠTO SE PRIBORA TIČE, tzv. slobodni (rekreativni) lov šarana na plovak nije ni naročito zahtevan ni skup, a mnoge malo iskusnije i starije kolege mogu uz ponešto prebiranja po tavanu ili garaži naći neki sasvim upotrebljiv štap, koji može biti napravljen i pre 20-30 godina, dug od oko 3,5 do 4 m, težine bacanja oko 20–40 g i nešto mekše akcije (tj. poluparabolik). Odlično će poslužiti i bilo koji savremeni jeftiniji bolonjez sa manjim procentom karbona, tj. načinjen od mešavine karbona i fiberglasa. Nešto mekše štapove smatram pogodnim jer se s kontrom ne mora žuriti, a prilikom borbe sa šaranom bolje amortizuju iznenadne trzaje ribe, pa je i broj spadanja manji, kao i verovatnoća da će udica proseći usta ribe i tako joj omogućiti da se dokopa slobode pre vremena.
Od ostalog pribora treba nam pre svega mašinica izuzetno pouzdane kočnice, te najlon odabran u skladu sa okolnostima na terenu, prečnika od 0,18 do 0,25 mm. Mekan monofil lepo »legne« na površinu, pa je i kontra sa njim efikasnija nego sa krutim najlonom (podrazumeva se da sistem treba da bude bez »stomaka«). Uprkos snazi šarana, preporučio bih korišćenje predveza tanjeg za 0,02 mm od osnovne strune, kako riba ne bi vukla veliki komad najlona i plovak za sobom ukoliko dođe do kidanja. Potrebni su nam još i kofa za pripremu primame, nešto plovaka, olova i udica, pean, grickalica i čuvarka, te dve »raklje« i dva zadnja držača štapova.
U RIBOLOVU ŠARANA mogu se koristiti sve vrste plovaka, a tip, oblik i gramaža prvenstveno zavise od uslova na vodi i ličnih afiniteta. Nema svrhe koristiti one suviše lake, zbog vetra, vodenih struja (uprkos tome što su u pitanju bare, šljunkare, mrtvaje...), kontrole plovka, ali i samog načina na koji šaran uzima mamac. Uprkos tome što zna da dugo »njuši« našu ponudu, kada reši da je uzme, plovak uočljivo zaranja ili ide u stranu, pa zato nema potrebe koristiti model manje nosivosti od dva grama, a u slučaju klizećeg ili fiksnog veglera ni 5 g nije previše... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 484-)