Babuška nije brojčano dominantna vrsta ciprinida u Zapadnoj Moravi, ali ju je na dobro odabranim mestima moguće lepo pecati čak i u najtoplijem delu godine. To, međutim, ne znači da je takav ribolov lak. Naprotiv, ponekad može tražiti dosta turda i često menjanje pristupa u toku samo jednog izlaska na vodu.
Posle dužeg perioda prinudne apstinencije od pecanja na vodama u rodnom kraju, prošle nedelje sam se sa svojim najboljim drugom Banetom zaputio na Zapadnu Moravu kod Trstenika. Malo smo se pre polaska dvoumili oko toga kojoj ribi da se posvetimo, ali vođen prošlogodišnjim iskustvom, kada sam lepo lovio babušku, predložio sam da ne eksperimentišemo previše, već da je ponovo potražimo, i to fider tehnikom, jer obojica znamo da takav pristup može biti vrlo produktivan, pogotovo u ovom delu sezone.
Mnogi koji se nisu okušali u fideru misle da je to monoton ribolov, koji se svodi na to da se sistem sa napunjenom hranilicom i namamčenom udicom zabaci i da se potom čeka da riba zagrize. Nisam, iskreno, ni ja mislio mnogo drugačije dok se nisam oprobao u toj tehnici, ali jednom kad sam to učinio, brzo sam se uverio koliko dinamična i zahtevna ume da bude, a ovo pecanje bilo je jedno od najizazovnijih do sada.
POŠTO SAM SLABO poznavao mesto za koje smo se opredelili, budući da par godina nisam bio na njemu, pa nisam mogao ni da pretpostavim koliko se promenilo, pre prvog zabačaja sa mamcem na udici vezao sam na kraj strune olovo za sondiranje i malo prepipao teren. Ta provera pokazala je da ribolov neće biti nimalo lak, jer se ispostavilo da je stenovito dno u velikoj meri prekriveno nanetim granjem i drugim kršem. No baš je to ujedno nagoveštavalo da bi moglo biti podosta akcije, jer na takvim pozicijama voli da obitava razna riba, pa i moravska babuška..
U početku sam pecao malo bržim tempom, kako bih formirao hranilište, i nije mi trebalo mnogo da shvatim gde je mala čistina, tj. gde bi hranilica trebalo da padne da bih imao šanse da izvučem sistem, budući da je svaki zabačaj u potopljeno granje značio kidanje predveza ili ispravljanje udice. Ali riba nije bila naročito aktivna tog kasnog popodneva i sve do zalaska sunca nas dvojica jedva da smo imali poneki udarac. Rešio sam da sačekam dok se sasvim ne smrači i da onda pričvrstim svetleću ampulicu za vrh štapa kako bih mogao da pratim dešavanja, ali me je u tom planiranju daljih poteza, baš kao i u jednom od pecanja prošlog leta, preseklo blago pomeranje vrha. Odgovorio sam brzom kontrom, posle koje se začuo zvuk drila, i riba je počela da izvlači strunu sa špulne. Prošle godine mi je isto tako, baš u smiraj dana, udario šaran, ali pribor nije izdržao i riba je pokidala strunu. Ovog puta sam računao na to, pa sam imao veću udicu i nešto deblji predvez, a i kočnicu sam precizno podesio, pa sam malog ali snažnog i eksplozivnog moravskog divljaka bez većih problema savladao. Nakon slikanja sam ga vratio, u nadi da bismo se mogli sresti još nekad. Posle toga nismo dugo pecali, jer je babuška najpre postala malo aktivnija, ali je onda u jednom trenutku potpuno prestala da se javlja. Rešili smo zato da sledećeg dana opet dođemo, doduše malo kasnije, ali da na vodi ostanemo sve do jutra.
NAREDNOG POPODNEVA su crni oblaci i blagi povetarac nagoveštavali da bi moglo biti nevremena. Ali, kao što ume da se desi, takvo je vreme, izgleda, pokrenulo ribu, koja je počela da se intenzivno javlja u sumrak, tj. čim smo došli, stavili svetleće ampule na vrhove štapova i zabacili. Bane se prvi upisao, i to uhvativši solidnu mrenu, od 700-800 g, a potom smo obojica za kratko vreme na štapu imali po šarana, ali ni jednog ni drugog nismo uspeli da izvadimo.
Babuška je učinila da nam ovaj ribolov i u nastavku bude vrlo interesantan, jer je kod obojice čudno radila... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 486-)