Kako su ovdašnjim varaličarima pre četrdesetak godina delovale varalice od meke gume u obliku znaka pitanja i udice sa iskrivljenim vrhom vrata, na kom je bila nalivena olovna kugla, te kako su otkrili čemu to može poslužiti
U odnosu na prethodne generacije moglo bi se reći da današnji ribolovci imaju sve na tacni, osim ribe. S lakoćom na sva pitanja dobijaju odgovore, a u prodavnicama ribolovnog pribora mogu pronaći sve što im je potrebno. Pre nekoliko decenija se teško dolazilo do opreme, a još teže do rešenja mnogih nedoumica. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, od ribolovačke literature smo imali kataloge D.A.M. i Shakespeare, a »zanat« smo učili uglavnom od starijih kolega. Do važnih saznanja se po pravilu dolazi postavljanjem dobrih pitanja, a kako ova nisu česta, mnogi ribolovci su bili u ozbiljnim zabludama, koje u to vreme nije bilo lako prepoznati. Evo ličnog primera, kojeg se setim uvek kada vidim neki ribolovački novitet.
PRE ČETRDESETAK GODINA, ispred beogradske prodavnice Ribolovac, neuporedivo poznatije kao »Žikina radnja kod Vuka«, naleteo sam na lika koji je prodavao nekoliko varalica za – kako je tvrdio – morski ribolov. Tri crvolika gumena mamca i iskrivljena udica ulivena u olovnu kuglicu su za mene bili potpuna nepoznanica, ali sam ih kupio. Tih godina sam dobro lovio bucove na fronclu od tepiha, vezanu za dugovratu udicu, a jedna od gumenih varalica mi je ličila baš na tu moju fronclu, što je i presudilo da ih sve pazarim. Niko od kolega nije znao kako se koriste takve varalice, ali smo uspeli da shvatimo kako se montiraju na udicu i da ih probamo na vodi. Dve su vibrirale prilikom povlačenja (kasnije sam saznao da se zovu Mr. Twister Grub Curly Tail), dok je treća bila bez vibracije (Sting Ray Grub), a bucov ih nijednom nije napao ni nakon nekoliko sati upornog varaličarenja. Zaključio sam da sve to ništa ne valja, spakovao sve četiri stvari u kutiju i nisam ih ni pipnuo skoro godinu dana.
Narednog leta lovio sam sa kolegama na Savskom jezeru (Adi Ciganliji) smuđa koji je coktao u travi kao lud, ali je svaki zabačaj voblera na mesto gde se javljao momentalno donosio pet kila travuljine na trokrakim udicama. Uspevao sam da dobijem tek ponekog sitnijeg oko te vodene vegetacije, ali tamo gde se javljao krupan smuđ nisam nikako mogao da provučem ništa sa trokrakom. Razmišljajući o tome kako da rešim ovaj problem, setio sam se onih gumenih varalica i velike jednokrake udice na koje se montiraju. Jasno mi je bilo da ću jednokraku lakše provući kroz travu, ali sam vrlo skeptično gledao na mogućnost da smuđ napadne gumenu »fronclu«. Ipak, narednog dana sam poneo taj svoj za to vreme neobični arsenal na Adu, vezao udicu sa otežanjem i navučenom varalicom za kraj najlona (bilo je to dosta pre pojave pletenica) i zabacio.
VARALICU SAM VODIO pravolinijski, kao i svaku koju sam do tada koristio, dok nisam naleteo na meku travu, koju je udica lako presekla nakon što sam malo povukao strunu vrhom štapa, ali je tada džig dobio ubrzanje, pa je došlo do opuštanja strune i tonjenja varalice, čija putanja više nije bila pravolinijska već nepravilno sinusoidna. Riba mi se nije javljala, pa sam dok je pokidana trava polako isplivavala na površinu, pokrivajući mi ono malo slobodne površine na koju sam mogao da zabacim, razmišljao ima li to što radim smisla, jer se već smračilo i smuđ se javljao još intenzivnije nego u momentu kada sam prešao na gumu. Kolege su ga dobijale na voblere na rubu trave i ja sam bio sve bliže odluci da im se pridružim, ali u tom momentu je riba konačno napala i moj mamac, i ja reših da ipak budem uporan. U narednom satu imao sam dvocifreni broj napada, nekoliko riba na štapu i dva lepa ulovljena smuđa, sasvim dovoljno da me uveri da nešto ipak radim kako treba. Ista priča ponavljala se i narednih nekoliko večeri, dok je smuđevska »žurka« trajala. Krajem juna je smuđ radio u cugovima kasno noću, pa sam, kao i obično, odustao od ribolova na jezeru do naredne godine i do daljnjeg odložio ispitivanje upotrebljivosti novotarije koja me je prilično zaintrigirala, ali me ono što sam otkrio nije sasvim oslobodilo zablude – naprotiv. Zaključio sam, naime, da su »gumice« na jednokrakoj udici dobre samo za ribolov smuđa u travi i godinu dana ih nisam koristio u drugim prilikama, čuvajući ih samo za tu situaciju, dok sam u svim ostalim smatrao vobler nedvosmisleno superiornim i nisam ni pomišljao da taj stav podvrgnem proveri. U tom mišljenju učvršćivala me je činjenica da ni u jednom katalogu evropskih proizvođača ribolovne opreme tih godina još nije bilo gumenih varalica nalik ovima koje sam »kod Vuka« nabavio. Da su dobre, razmišljao sam, pecali bi na njih i Nemci, Francuzi ili Italijani, ali ako ih oni ne koriste i nema ih u katalozima za njihovo tržište, biće da te varalice ipak nisu ništa posebno.
KAKO JE ZIMA LOŠ period za lov smuđa voblerima, a nakon nje sledi lovostaj, smuđa nismo pecali do prvog maja. Odlazili smo tokom te prinudene pauze povremeno na Drinu da lovimo mladicu, a u međuvremenu smo sedeli po kafanama, listali kataloge i prepričavali ribolovačke doživljaje iz prethodnih godina. Sticajem okolnosti, u gomili kataloga koje mi je doneo jedan kolega, naleteo sam i na američki časopis Field and Stream iz 1977. godine i u njemu oglas firme Mister Twister, sa skoro potpuno istim programom gumenih varalica kao danas, te na tekst o lovu smuđa na te varalice. Doživeo sam tada pravi šok... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 486-)