Leto definitivno nije najbolje vreme za ribolov sa morske obale ni na prirodne mamce, a pogotovo ne na varalice. Velike gužve i topla voda, naime, glavni su faktori zbog kojih se većina riba, a pre svega krupnije jedinke atraktivnijih vrsta, pomeraju u dublju vodu, gde nalaze mir, bolje uslove za život, pa i više hrane. No i u takvim uslovima oni slatkovodni varaličari koji su spremni da se malo potrude i eksperimentišu mogu se nauživati i lepo provesti
Poslednji put na moru sam bio sada već davne 2011, a od tada nisam imao nikakvog direktnog kontakta sa ribolovom u slanoj vodi, već samo preko emisija, interneta i novina. Zato su mi već godinama prva asocijacija na morsko varaličarenje veliki džitiji, tune, sabljarke i ostale ogromne i neverovatno jake morske nemani, koje me istovremeno privlače, ali na neki način i plaše. Ovog leta, međutim, rešio sam da konačno prekinem osmogodišnji morski »post« i da sa devojkom provedem desetak dana na crnogorskom primorju. Zbog mogućnosti ranojutarnjih šetnji, svežeg vazduha i borovih šuma uz samu obalu izabrali smo Šušanj, mirno malo mesto koje se nalazi između Bara i Sutomora. Pre polaska sam razgovarao sa urednikom Ribolova, Vladimirom Stakićem, a on me je uputio na svog prijatelja Aleka Vukovića, rođenog u Smederevskoj Palanci, ali već duže vreme nastanjenog u Podgorici, koji se intenzivno bavi morskim ribolovom i kome se ovom prilikom zahvaljujem na neizmernoj pomoći, tj. na veoma korisnim savetima.
POŠTO SAM SE ODLUČIO ZA LAKO varaličarenje sa obale, poneo sam razne varalice, od voblera, dugih u rasponu od svega 3-4 cm pa do skoro 10 cm, preko malih kašika i pilkera (uglavnom onih »kastmaster« tipa), do glavinjara i silnih silikonaca – ne samo ribolikih već i onih nalik raznim organizmima kojima se morske i rečne ribe hrane.
Prvi put sam u ribolov izašao u rano jutro, sa namerom da forsiram voblere, i to je urodilo plodom. Najpre sam na svoju rukotvorinu, vobler Biberče od 27 mm, u »SFC« dekoru, dobio pirku, ribu prelepih boja, koja je dosta česta u jadranskom priobalju, a malo potom sam na plivajući Yo-Zuri Crystal Minnow 70 F u »Red Head« dekoru (crvena glava, belo telo) dobio i jednu malecku kernju, inače veoma borbenu ribu i uz to izuzetno živopisnih šara. Tako sam se uverio da se na voblere može loviti, ali nisam hteo da se na tome zadržim, već sam rešio da narednih dana isprobam i veštačke mamce drugih tipova.
BUDUĆI DA SU ME I PIRKA i kernja oblikom tela, agresivnošću i borbenošću podsetile na bandare, odlučio sam da pokušam da lovim na način na koji najradije pecam jednu od svojih omiljenih slatkovodnih grabljivica – na silikonce namontirane na vorm udice i sa »čiburaškama« (tj. olovnim glavama različitih težina, spojenih sa udicom preko labave veze).
Za početak sam odabrao jednog od svojih favorita među bandarskim silikoncima, Formax Blaze Shad od 6,3 cm, kog sam namontirao na VMC vorm udicu veličine 2, sa olovnom glavom od 6 g. Iako je takav sistem praktično nezakačiv kada se njime džiguje u vegetaciji, posle par zabačaja i kidanja ispostavilo se da na kamenitom dnu, vođen na taj način, nije primenljiv. Morao sam da ga povlačim ravnomerno, sa tek ponekim jačim cimanjem snažnim pokretima vrha štapa. Iako na startu nisam verovao da bi takva prezentacija mogla biti uspešna, na moje iznenađenje i radost ispostavilo se da uopšte nisam bio u pravu, jer sam dobijao jednu sitnu kernju za drugom.
TAKO SAM SE ZABAVLJAO SVE dok u jednom momentu nisam primetio neko čudno dešavanje na površini, na nekih tridesetak metara od obale... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 489-)