Ribe iz velike dubine

Jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih i naj­po­se­će­ni­jih aku­mu­la­ci­ja cen­tral­ne Sr­bi­je če­sto na­gra­di one ko­ji na njoj pe­ca­ju do­brim ra­dom ri­be i di­na­mič­nim ri­bo­lo­vom. Ali de­ša­va se i da se stva­ri ne od­vi­ja­ju ona­ko ka­ko bi ri­bo­lov­ci vo­le­li i da se za sva­ki tr­zaj i ulov mo­ra po­do­sta po­tru­di­ti. Oni ko­ji u to­me bu­du is­traj­ni, na kra­ju ne­ret­ko ipak odu ku­ći za­do­volj­ni

Od ko­le­ga ri­bo­lo­va­ca iz Ni­ša i Za­je­ča­ra sam ne­ko­li­ko da­na po­ku­ša­vao da sa­znam da li ne­gde ri­ba ra­di i gde bi vre­de­lo oti­ći na tro­dnev­no kam­po­va­nje, ali ni­ka­ko ni­sam do­bi­jao pred­log ko­ji bi mi de­lo­vao do­volj­no pod­sti­caj­no. Po­sle mno­go ras­pi­ti­va­nja smo moj dru­gar Mi­ro­ljub Mi­lo­še­vić i ja Du­nav za ovu pri­li­ku pre­cr­ta­li zbog lo­šeg ra­da ri­be, a Bo­van­sko je­ze­ro zbog još uvek iz­lu­đu­ju­će ak­tiv­nih cver­gla­na, pa se iz­bor sveo na Će­lij­sko je­ze­ro.

NA TU PO­PU­LAR­NU AKU­MU­LA­CI­JU na­do­mak Kru­šev­ca po­šli smo iz Ni­ša u pe­tak po pod­ne, na­kon po­sla, i za sat i po la­ga­ne vo­žnje sti­gli smo na je­ze­ro, na ko­me je bi­lo baš mno­go ri­bo­lo­va­ca, ta­ko da su sva iz­gled­na me­sta za kam­po­va­nje kod se­la Zla­ta­ri bi­la za­u­ze­ta. Sto­ga smo se upu­ti­li sa su­prot­ne stra­ne, po­red se­la Bo­gi­še, na ka­me­njar. Is­po­sta­vi­lo se da i na tom te­re­nu ima do­sta ri­bo­lo­va­ca kam­pe­ra, iako je već bi­la sre­di­na sep­tem­bra. Pri­šli smo do ne­kih so­ma­ro­ša, ko­ji su tu bi­li već če­ti­ri da­na, a ima­li su, ka­ko nam re­ko­še, sa­mo jed­nog so­ma od 5 kg. Oni su nam ko­le­gi­jal­no uka­za­li na po­zi­ci­ju le­vo od nji­ho­ve, gde je ne­ko – prem­da je oba­la pri­lič­no str­ma – le­po ure­dio i pro­stor za ša­tor i ko­mot­no me­sto za pe­ca­nje. Ujed­no je tu to­kom ve­ćeg de­la da­na de­be­la hla­do­vi­na, što je na­ma bi­lo pre­ko po­treb­no jer je tem­pe­ra­tu­ra tih da­na pre­ma­ši­va­la tri­de­set ste­pe­ni, pa bo­ra­vak na sun­cu ni­je bio ni­ma­lo ugo­dan. Čim smo ras­klo­pi­li ša­tor, po­sta­vi­li sto i sto­li­ce, ma­lo za­me­zi­li i okre­pi­li se, po­če­li smo sa pri­pre­ma­ma za po­če­tak ri­bo­lo­va.

SUN­CE JE ZA­ŠLO IZA br­da ne­što po­sle 18 č, pa nam je bi­lo iz­u­zet­no pri­jat­no da ras­klo­pi­mo šta­po­ve. Mi­lo­ške je pe­cao na dva fi­de­ra za­ba­če­na na raz­li­či­te da­lji­ne, a po­red se­be je imao i bo­lo­njez od 7 me­ta­ra. Br­zo je usta­no­vio da je du­bi­na is­pred nje­ga ve­o­ma ve­li­ka, od­no­sno sko­ro jed­na­ka du­ži­ni nje­go­vog plov­ka­ro­škog šta­pa, ali mu to ni­je ni­ma­lo sme­ta­lo, pa  je na­hra­nio iza­bra­nu po­zi­ci­ju pra­ška­stom pri­ma­mom i ku­va­nim ži­tom. Ja sam se od­lu­čio za tri fi­de­ra, ali sam pe­ca­nje ot­po­čeo sa­mo sa jed­nim ka­ko bih pa­žlji­vo is­pi­tao kon­fi­gu­ra­ci­ju te­re­na, tj. »ison­di­rao« dno. Oda­brao sam zo­nu uda­lje­nu 35 me­ta­ra, na ko­joj je du­bi­na bi­la ta­ko­đe po­ve­li­ka. Od­me­rio sam na oba­li naj­lo­ne na pre­o­sta­la dva fi­de­ra na tu dis­tan­cu i ve­li­kim AS hra­ni­li­ca­ma do­bro na­hra­nio me­sto, na­kon če­ga sam na oba šta­pa sta­vio ve­će udi­ce i na­mam­čio ih ku­ku­ru­zom še­ćer­cem i cr­vi­ći­ma, jer sam oče­ki­vao ne­ku krup­ni­ju ri­bu. Po­tom sam te šta­po­ve »ozvu­čio« elek­tron­skim sig­na­li­za­to­ri­ma, ka­ko ne bih mo­rao da sve vre­me pi­ljim u nji­ho­ve vr­ho­ve dok tre­ćim pe­cam ak­tiv­ni­je, ma­lo de­sno i na de­se­tak me­ta­ra ma­njoj raz­da­lji­ni. Hra­ni­li­ce na sva tri šta­pa sam pu­nio me­ša­vi­nom Gol­den Fish pri­hra­na Gol­den Bre­am i Yel­low Per­fect Mix, ko­joj sam do­dao pre­zle i ke­su AS Ba­its ku­va­nog zr­ne­vlja, u kom pre­o­vla­đu­je obo­je­ni i aro­ma­ti­zo­va­ni ku­ku­ruz.

Na na­šu ža­lost, ri­ba se ni­je ja­vlja­la, ali smo do po­no­ći pe­ca­li, sve vre­me ak­tiv­no do­hra­nju­ju­ći svo­je po­zi­ci­je, osim dok smo ve­če­ra­li, a ma­lo po­sle to­ga smo oti­šli na spa­va­nje, uzda­ju­ći se u to da će ju­tro bi­ti bo­lje od ve­če­ri, tj. da će ta­da ri­ba pro­ra­di­ti.

ČIM JE SVA­NU­LO, NA­STA­VI­LI smo sa pe­ca­njem i ubr­zo po­če­li da do­bi­ja­mo de­ve­ri­ku, i to da­lje od oba­le, pa sam i svoj tre­ći fi­der od­me­rio na istu da­lji­nu. Na­da­li smo se da je be­la ko­nač­no pri­šla na hra­nu i da će­mo ima­ti i ne­ke krup­ni­je ko­ma­de, ali je ri­ba ve­o­ma ret­ko uda­ra­la i pri tom je to či­ni­la u na­le­ti­ma, kao da ja­to ni­je bi­lo sve vre­me is­pred nas ne­go je tu­da pro­la­zi­lo. Na­kon dva sa­ta je sa­svim pre­sta­la da se ja­vlja, i po­što je ve­tar u po­ja­ča­nju pra­vio sve ve­će ta­la­se, pre­ki­nu­li smo sa pe­ca­njem... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 490-)