Jedna od najpopularnijih i najposećenijih akumulacija centralne Srbije često nagradi one koji na njoj pecaju dobrim radom ribe i dinamičnim ribolovom. Ali dešava se i da se stvari ne odvijaju onako kako bi ribolovci voleli i da se za svaki trzaj i ulov mora podosta potruditi. Oni koji u tome budu istrajni, na kraju neretko ipak odu kući zadovoljni
Od kolega ribolovaca iz Niša i Zaječara sam nekoliko dana pokušavao da saznam da li negde riba radi i gde bi vredelo otići na trodnevno kampovanje, ali nikako nisam dobijao predlog koji bi mi delovao dovoljno podsticajno. Posle mnogo raspitivanja smo moj drugar Miroljub Milošević i ja Dunav za ovu priliku precrtali zbog lošeg rada ribe, a Bovansko jezero zbog još uvek izluđujuće aktivnih cverglana, pa se izbor sveo na Ćelijsko jezero.
NA TU POPULARNU AKUMULACIJU nadomak Kruševca pošli smo iz Niša u petak po podne, nakon posla, i za sat i po lagane vožnje stigli smo na jezero, na kome je bilo baš mnogo ribolovaca, tako da su sva izgledna mesta za kampovanje kod sela Zlatari bila zauzeta. Stoga smo se uputili sa suprotne strane, pored sela Bogiše, na kamenjar. Ispostavilo se da i na tom terenu ima dosta ribolovaca kampera, iako je već bila sredina septembra. Prišli smo do nekih somaroša, koji su tu bili već četiri dana, a imali su, kako nam rekoše, samo jednog soma od 5 kg. Oni su nam kolegijalno ukazali na poziciju levo od njihove, gde je neko – premda je obala prilično strma – lepo uredio i prostor za šator i komotno mesto za pecanje. Ujedno je tu tokom većeg dela dana debela hladovina, što je nama bilo preko potrebno jer je temperatura tih dana premašivala trideset stepeni, pa boravak na suncu nije bio nimalo ugodan. Čim smo rasklopili šator, postavili sto i stolice, malo zamezili i okrepili se, počeli smo sa pripremama za početak ribolova.
SUNCE JE ZAŠLO IZA brda nešto posle 18 č, pa nam je bilo izuzetno prijatno da rasklopimo štapove. Miloške je pecao na dva fidera zabačena na različite daljine, a pored sebe je imao i bolonjez od 7 metara. Brzo je ustanovio da je dubina ispred njega veoma velika, odnosno skoro jednaka dužini njegovog plovkaroškog štapa, ali mu to nije nimalo smetalo, pa je nahranio izabranu poziciju praškastom primamom i kuvanim žitom. Ja sam se odlučio za tri fidera, ali sam pecanje otpočeo samo sa jednim kako bih pažljivo ispitao konfiguraciju terena, tj. »isondirao« dno. Odabrao sam zonu udaljenu 35 metara, na kojoj je dubina bila takođe povelika. Odmerio sam na obali najlone na preostala dva fidera na tu distancu i velikim AS hranilicama dobro nahranio mesto, nakon čega sam na oba štapa stavio veće udice i namamčio ih kukuruzom šećercem i crvićima, jer sam očekivao neku krupniju ribu. Potom sam te štapove »ozvučio« elektronskim signalizatorima, kako ne bih morao da sve vreme piljim u njihove vrhove dok trećim pecam aktivnije, malo desno i na desetak metara manjoj razdaljini. Hranilice na sva tri štapa sam punio mešavinom Golden Fish prihrana Golden Bream i Yellow Perfect Mix, kojoj sam dodao prezle i kesu AS Baits kuvanog zrnevlja, u kom preovlađuje obojeni i aromatizovani kukuruz.
Na našu žalost, riba se nije javljala, ali smo do ponoći pecali, sve vreme aktivno dohranjujući svoje pozicije, osim dok smo večerali, a malo posle toga smo otišli na spavanje, uzdajući se u to da će jutro biti bolje od večeri, tj. da će tada riba proraditi.
ČIM JE SVANULO, NASTAVILI smo sa pecanjem i ubrzo počeli da dobijamo deveriku, i to dalje od obale, pa sam i svoj treći fider odmerio na istu daljinu. Nadali smo se da je bela konačno prišla na hranu i da ćemo imati i neke krupnije komade, ali je riba veoma retko udarala i pri tom je to činila u naletima, kao da jato nije bilo sve vreme ispred nas nego je tuda prolazilo. Nakon dva sata je sasvim prestala da se javlja, i pošto je vetar u pojačanju pravio sve veće talase, prekinuli smo sa pecanjem... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 490-)