Veštačkim mamcima koji se vode po samoj površini na našim se vodama najčešće love štuka, bas i bucov, a mnogo ređe ostali predatori, pa takve varalice malo ko uopšte pomišlja da ponese na revire u kojima preovlađuju grgeč i klen. Tekst koji je pred vama vrlo uverljivo pokazuje da je takav pristup vrlo pogrešan
Po završetku sezone ribolova meni omiljene potočne pastrmke, u velikoj meri se posvećujem lovu klena i grgeča ultralakim varaličarenjem. To me je početkom oktobra odvelo na Zapadnu Moravu, dvadesetak kilometara uzvodno od Kruševca, gde sam prvenstveno planirao da potražim klena, i to pre svega na brzacima i prelivima iznad njih, jer sam pretpostavljao da se on i dalje nalazi na takvim mestima, na kojima je bio i u prethodnom periodu.
Međutim, stigavši do Morave, vidim da nije bistra, tj. da ima prljavo braonkastu boju.
PRVI SAT PROŠAO MI je u pokušajima da prevarim nekog klena na leptira, koji bi svojim bleskanjem trebalo da isprovocira ribu u toj vodi male providnosti, ali u tome nisam imao značajnijeg uspeha – dobio sam tek nekoliko veoma sitnih jedinki za šezdesetak minuta upornog bacanja i češljanja svih slojeva vode, što je već bilo sasvim dovoljno da zaključim da nema smisla nastavljati ribolov na ovaj način.
Rešio sam tada da se sa Morave premestim na obližnji rukavac tj. otoku, na kojoj sam ranijih godina često dobro prolazio i uhvatio i neke krupne štuke. Prilazeći joj, najpre sam uočio da je zbog niskog vodostaja reke jedva povezana sa glavnim tokom Morave, te da je izrazito plitka i puna trave, što nije delovalo nimalo dobro; štaviše, pitao sam se ima li tu trenutno ikakve ribe. Ali kada sam stigao do samog rukavca, uz pomoć polarizacionih naočara primetio sam nekoliko lepih klenova kako krstare ispod same površine sasvim mirne vode, neposredno uz rub trave. Brzo sam zabacio »mikroleptira« veličine 000, u nadi da ću uspeti da prevarim bar jednog od njih, ali voda je u otoci bila toliko niska da je čak i minijaturni spiner, težak manje od grama, svaki put brzo kačio travu i alge, kojih je bilo u izobilju.
SHVATIVŠI DA JE NEIZVODLJIVO bacati bilo koji mamac koji ide makar i desetak centimetara ispod površine, rešio sam da na mikrokopču okačim mali površinac – »zaru« Tetra Works Yurapen, japanskog proizvođača Duo, dugu 48 mm i tešku 2,5 g. Zbog svoje aerodinamičnosti, pokretnih kuglica unutar same varalice (koje joj daju idealan balans i pri zabacivanju i pri vođenju), te pristojne težine za svoju veličinu, mogao sam da je dovoljno daleko bacim ne prilazeći do male i bistre vode, što je bilo veoma bitno kako bih što manje plašio ribu.
Uspeo sam da zabacim na sam rub trave, gde sam uočio par lepih »glavonja«, i odmah po padu »zarice« na površinu imao napad, ali riba koja je izletela iz vode promašila je varalicu. Smireno sam nastavio da vodim površinca laganim trzajima vrha štapa, i nakon samo par karakterističnih otklona »zare« u stranu osetio dobar udarac i ribu na svom varaličarcu. Pažljivo sam je zamarao, nastojeći da je sprovedem kroz neke rupe u travi... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 491-)