Svako ko je bar nekoliko puta u životu pecao na nekom komercijalnom reviru zna da ribolov ni tu nije dečija igra, bez obzira na veliku količinu ribe na malom prostoru (u poređenju sa otvorenim vodama). Štaviše, neretko se dešava da i vrsni ribolovci moraju da se podosta potrude da bi imali uspeha, ali se sve to zaboravi kada se pronađe dobitna kombinacija
Po završetku državnog prvenstva u fideru, koje je za mene predstavljalo kulminaciju takmičarske sezone, dogovorio sam se sa prijateljima i klupskim kolegama Sergejem Stojanovićem i Dimitrijem Ninkovićem da u subotu, 26. oktobra, odemo na komercijalni revir Oaza u bačkom selu Gložan, kako bismo sebi priuštili jedan dan najopuštenijeg mogućeg pecanja u dobrom društvu. Iz Beograda smo krenuli već oko pola pet ujutru, a usput smo napravili samo jednu kratku pauzu, tako da smo na jezero stigli oko 6,30 č. Odmah smo zauzeli mesta i počeli nestrpljivo da se pripremamo za ribolov, sklapajući pribor i praveći prihranu. Još pre polaska smo se dogovorili da ćemo sva trojica pecati metod fider tehnikom, te da ćemo na hranilice lepiti brašnastu hranu Meleg Bait Mosquito (komarac) i mikropelete iste firme i arome, odvojeno ili kombinovano, a da ćemo od mamaca forsirati »pop-apove«, tj. minijaturne plivajuće bojlije, montirane na dlaku.
DUBINA NA JEZERU ne prelazi 1,2 m, pa smo bili sigurni da riba neće biti naročito aktivna i agresivna u vodi koja se ipak hladi, uprkos natprosečno visokim dnevnim temperaturama, a pretpostavljali smo i da će trebati malo strpljenja pre nego što uopšte krene da se javlja. Bilo je primetno da se riba kreće u blizini sajle razvučene preko jezera na šezdesetak metara od obale, pa smo rešili da na toj daljini od starta pecamo bez uobičajenog početnog hranjenja, pošto smo procenili da bi bućkanje pre moglo da uznemiri našu potencijalnu lovinu nego da je podstakne da intenzivnije jede. No zato smo hranu plasirali na daljinu od 30 m, sa idejom da kasnije probamo da tu pecamo i da vidimo da li će riba uopšte prići na to hranilište tokom dana.
Kao što smo i pretpostavili da će biti slučaj, ama baš ništa se nije dešavalo duže od jednog sata. Posle otprilike 80 minuta, Sergej konačno ima prvi udarac, ali ga promašuje, tj. kontrira u prazno. Nedugo zatim i ja imam trzaj, zatežem i riba je na štapu. Bio je to šaran krljuštar, težak 3 kg. Sergej, koji je na ovom jezeru pecao više puta, rekao nam je da su ribe te težine najčešći ulov i da je velika verovatnoća da ćemo takve dobijati tokom celog dana. Nakon toga, šaran je uistinu počeo da se javlja sporadično svoj trojici, bez ikakvog ritma ili pravila, što i jeste očekivano na stajaćici prosečne dubine oko jednog metra, krajem oktobra.
Svi smo praktično istovremeno rešili da proverimo hoće li biti bolje na manjoj daljini, ali na njoj Sergej i ja nismo imali nikakvog uspeha, dok je Dimitrije upecao jednog šarana. Videvši da nema razlike u aktivnosti ribe, brzo smo se vratili pecanju na 60 m, blizu sajle, ali smo ipak održavali to bliže hranilište, u nadi da će riba »leći« na njega u nekom momentu u toku dana.
KORISTILI SMO HRANILICE... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 493-)