Iako je ukupno uzev neobično blaga, ova zima je u pojedinim delovima Srbije ipak »pokazala zube« i donela grupisanje većine ciprinida na tipičnim mestima na rekama, na koja onda navale brojni ribolovci. No ni na ribom najbogatijim pozicijama ne može se pecati po principu »lako ćemo«
Pošto je januar na području Kruševca uglavnom prošao uz temperature vazduha ispod nule, tokom tog meseca nisam ni išao na pecanje. Zato sam sa velikim nestrpljenjem dočekao toplije vreme u prvoj polovini februara i iskoristio prvu priliku za izlazak na Zapadnu Moravu u uslovima koji su prijatniji za boravak na vodi.
Naravno, kad je reč o terenu, nisam se mnogo dvoumio, već sam se opredelio za nadaleko poznati zimovnik u Trsteniku, jer je potes na kom se može pecati dugačak, pa koliko god ljudi da dođe, uvek se može naći neko mesto van gužve i koliko-toliko uživati u ribolovu. Ovog puta sam se opredelio za levu obalu, koja je po pravilu slabije posećena, ali to je manje uticalo na moj izbor od činjenice da je ta strana sunčana, a ja sam želeo ne samo da probam da uhvatim neku ribu, već i da malo uživam u prijatnom vremenu i u suncu, kog dugo nije bilo.
NA REKU SAM STIGAO oko sedam sati i po običaju sam najpre prvo sa mosta osmotrio situaciju na obe obale i uzvodno i nizvodno, kako bih video gde je najviše ribolovaca, odnosno gde ima nešto mesta, ali i gde se riba javlja, jer su te dve stvari uvek presudne pri mom izboru pozicije. Baš kao što sam i pretpostavljao, sva udarna mesta na levoj obali Zapadne Morave su bila uveliko zauzeta, ali tu gde sam ja planirao da se smestim, na desnoj obali, nije bilo ribolovaca, a bilo je aktivnosti ribe. Uz to je vreme bilo vedro, pa sam znao da ću biti na suncu, tako da se činilo da su šanse da lepo provedem dan sasvim izgledne.
Kako je tu gde sam hteo da zabacujem matica prilično jaka, bilo je jasno da će mi trebati malo robusniji pribor, tj. teže hranilice i jači štap. Zato sam odmah nakon montiranja stolice raspakovao Formax Competition Superchamp Feeder, dužine 3,9 m i deklarisane težine bacanja 130 g, s kojim bez ikakavih problema mogu da na potrebnu daljinu bacam primame pune hranilice sa otežanjem od 80 g. Posle toga sam zamesio svoju omiljenu hranu za skobalja – Milo Special Savetta, kojoj sam dodao hlebne mrvice i crve.
Kako dobro znam ovaj teren, na kom nema mnogo kamena, unapred mi je bilo jasno da ne moram strepeti od velikog broja kidanja, pa nisam ni sondirao dno, već sam po osećaju odabrao daljinu zabacivanja, na kojoj sam očekivao da će se skobalj kretati i uzimati hranu, i počeo sam sa ribolovom.
ALI U POČETKU SAM ZA MALO pogrešio i pecanje počeo na liniji na kojoj se javljao samo sitniji klen. Bilo mi je jasno da tu po svoj prilici neće biti skobalja, bar ne onoliko koliko sam očekivao, pa sam »izašao« nešto dalje, u najjaču maticu, što se ispostavilo kao dobra odluka, budući da sam posle samo dve izbačene hranilice imao prvi udarac, koji mi je doneo skobalja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 500-)